Napisao Filip Šaćirović
Objavljeno 27. februara 2014. godine

Zahtevi koje potura grupa zvana "Bosansko proleće", koju niko nije birao i o kojima niko nigde nije glasao, već su nametnuti samo usled političkog i ideološkog vakuuma koji postoji u socijalnom buntu u BiH, predstavljaju licemerje, kriminal i sabotažu i ako ih širi slojevi budu prihvatali, činiće to na svoju štetu i na štetu pokreta u celini.

Ovo "Bosansko proleće" sve više pokazuje da je posredi jedna gadna mutljavina vladajućeg režima za tupljenje oštrice demonstracija i za zabašurivanje socijalne tematike neoliberalnom ideologijom.

Tražiti da se plate u javnom sektoru izjednače sa onima u privatnom - koji se još licemerno naziva "proizvodnim", kao da u javnom sektoru još uvek nema proizvodnih pogona i kao da ne treba da ih bude više - znači smanjivati cenu radne snage i direktno napadati na položaj radne većine.

Sa internet stranice organizacije „Bosansko proleće“

Priča o "nepolitičnoj vladi" nije ništa drugo do priča o vladi koja samo sprovodi odluke u okviru postojeće, neoliberalne tranzicijske ideologije - dakle vlada eksperata koja stručnije pljačka od obične političke.

Posebno je bezobrazno ovo usklađivanje sa EU standardima, u vreme kada je EU zakonodavstvo sve više anti-radno i kada je jasno da se kod nas radnicima ukidaju prava baš na zahtev Brisela.

A relativizacija nasilja, gde se traži prekid nasilja policije "ali i demonstranata" je nešto što pas s maslom ne bi pojeo jer to u suštini govori - udri policijo svakoga ko neće da bude miran i da protestvuje samo tako da ne ugrožava režim. Jer od koga se očekuje da "prekine nasilje" demonstranata, koga će to poslati vlada kojoj je zahtev upućen? Vatrogasce, hitnu pomoć? Policiju, naravno!

Opasna je ovo bagra što je pisala te zahteve. Ko želi dobro radnim ljudima BiH, mora u ovoj mutnoj ekipi prepoznati protivnike.

---

U vezi sa ovim člankom:

http://www.bosanskoproljece.org/2014/02/24/zahtjev-i-obrazlozenje-zahtjeva-skupstini-usk/

Klasna borba 
26. februar 2014. 

Bivši radnici nekadašnjih industjskih giganata iz Niša (Ei, MIN, Jastrebac, Građevinar, Niteks, Đuka Dinić,...)  od 2009. godine udruženo deluju u cilju ostvarenja osnovnog prava iz radnog odnosa: prava na isplaćivanje zaostalih zarada. Potražuje se u proseku 27 zarada po radniku, a ima i onih radnika koji potražuju oko 100 neisplaćenih, zarađenih plata.

Protestnim skupovima ispred kabineta Gradonačelnika u Nišu, koji su intenzivirani poslednjih meseci, radnici pokušavaju da pritiskom na lokalne vlasti i Vladu RS izdejstvuju konačan dogovor o dinamici i modelu isplate zaostalih zarada. 

U prethodnoj godini, na jednom u nizu sastanaka predstavnika radnika sa čelnicima vlasti 27. juna 2013. godine, dogovoreno je da se na sledećem sastanku zakazanom za 25. jul 2013. godine da konačan predlog po kom će pravno mogućem modelu država isplatiti radnicima ono što im duguje. Međutim, usled rekonstrukcije Vlade RS, do pomenutog sastanka nije došlo.

Borba ulazi u neku vrstu vakuuma od šest meseci, sve dok se u  novim organima vlasti, pod pritiskom radnika,  nije došlo na ideju o formiranju specijalne radne grupekoja bi imala predstavnike iz nekoliko ministarstava i koja bi u najkraćem mogućem roku dala adekvatan predlog radnicima. U to vreme dolazi do raspisivanja vanrednih izbora pa radnici, uplašeni od novog odlaganja zbog novog formiranja vlade, odlučuju da u predizbornom periodu intenziviraju svoje aktivnosti.

Da bi što efikasnije privukli pažnju na svoj problem,  koriste sticaj okolnosti da vodeća vladajuća stranka SNS planira da započene predizbornu kampanju u Nišu, zakazujući protest za taj dan (petak,14.februar). Međutim, redovan protest zakazan dva dana pre toga, spontano se pretvara u blokadu ulice na ulazu u Nišku tvrđavu. Blokada je izdejstvovala ponudu da se radnicima organizovuje sastanak sa Ministrom Igorom Mirovićem, vršiocem dužnosti ministra privrede u tehničkoj vladi iz SNS-a, pod uslovom da se u petak, na dan početka kampanje, ne organizuje nikakav protest u Nišu.

Radnici prihvataju ponudu i u utorak 18.februara se održava sastanak predstavnika radnika i predstavnika vlasti u Ministarstvu privrede u Beogradu. Prema zapisniku sa sastanka, dogovoreno je da  se radna grupa formira do kraja tekuće sedmice, što je ispoštovano. Ove sedmice radna grupa bi trebalo da počne sa radom  i da do 15. marta donese definitivan predlog o modelu i dinamici isplate zaostalih zarada. Međutim, s obzirom da je radna grupa do navedenog datuma u obavezi samo da donese predlog radnici se boje da će se konačan dogovor, odnosno postizanje sporazuma između radne grupe i radnika odložiti za period posle izbora. Na taj način bi dosadašnji napori ponovo bili anulirani, a na dogovor bi se čekalo do kraja formiranja nove vlade. Iz tog razloga, radnici nastavljaju proteste istim intenzitetom ne bi li izvršili pritisak na radnu grupu i doveli do potpisivanja sporazuma pre izbora.

Po rečima Radiše Spasića, na sastanku u Ministarstvu prosvete potvrđeno je da je budžetom za 2014. godinu predviđeno 18 milijardi dinara za isplatu zaostalih zarada preduzećima u restrukturiranju/ privatizaciji ( strana 106., stav 621, Bužet republike Srbije za 2014. godinu), dok se po pitanju privatnih tužbi ne osporava ni pravo radnika ni obaveza države, ali je realizacija isplata plairana za neku od narednih godina. On naglašava i da su spiskovi od 4500 bivših radnika najvećih niških firmi jedinstven primer na nivou grada zajednički formulisanih zahteva za isplatom zaostalih zarada i da od ishoda ovog slučaja zavise i potraživanja bivših radnika cele Srbije.

Radnici koje je tranzicioni „evropski put“ Srbije ostavio na ulici, dok su im se fabrike uništavale pred očima, danas su uglavnom ljudi srednjih godina bez mogućnosti daljeg zaposlenja u državi opšte nezaposlenosti, a bez dovoljno godina radnog staža za odlazak u penziju. Njima se bezmalo ceo radni vek onemogućava da rade i žive od svoga rada, a zahtevi da im se isplate zaostale zarade su danas vlastima nepotreban balast koji se po svaku cenu sklanja sa ulica u predizbornoj kampanji.

Sudbina ovih radnika i njihovih fabrika je jezivo svedočanstvo koje kapitalistička tranzicija ostavlja za sobom i još jedan dokaz da privatizacija znači samo ukidanje radnih mesta i sve veću bedu.

Radnici su u ovim godinama naučili mnogo, što se vidi i iz činjenice da izbore raspisane radi kupovine kraćeg perioda socijalnog mira koriste kao povod za sve glasniji socijalni bunt. Čini se da su dani vladajućeg režima sve kraći i sve malobrojniji.

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 24. februara 2014. godine

Ovo je Lenjinov članak pisan 1914., a prvi put objavljen u „Pravdi“ 1929. godine, o odstupanju evropskih socijaldemokrata od internacionalizma - koje će se kasnije pokazati kobnim po radničke klase evropskih nacija. U fusnotama ovog članka - koje su u potpunosti prepisane iz izvora - ukratko su opisani organi značajnijih evropskih socijaldemokratskih partiija te njihova reakcionarna uloga tokom Prvog svetskog rata. 

Evropski rat i međunarodni socijalizam[i]

Vladinir Ilič Lenjin

Za socijalista nisu najteže strahote rata, — mi smo uvek za »sveti rat svih ugnjetenih radi sticanja svoje otadžbine!«[1], — već strahote izdaje vođa savremenog socijalizma, strahote kraha savremene Internacionale.

Zar to nije izdaja, u socijaldemokratiji, kada kod nemačkih socijalista vidimo poražavajuću promenu fronta (pošto je Nemačka objavila rat)? lažna fraza o oslobodilačkom ratu s carizmom? zaboravljanje nemačkog imperijalizma? zaboravljanje pljačkanja Srbije? buržoaski interesi rata s Engleskom? itd. itd. Patrioti, šovinisti, glasaju za budžet!!

Zar nije ista takva izdaja kod francuskih i belgiskih socijalista? Oni izvrsno razgolićuju nemački imperijalizam, all su, nažalost, poražavajuće slepi kada se radi o engleskom, francuskom i naročito varvarskom ruskom imperijalizmu! Oni ne vide vapijuću činjenicu da je francuska buržoazija decenijama i decenijama za milijarde unajmljivala crnostotinaške bande ruskog carizma, — da taj carizam ugnjetava starosedelačku većinu Rusije, pljačka Poljsku, ugnjetava radnike i seljake Velikoruse itd.?

U takvo vreme socijalist odahne dušom kada čita kako je »Avanti !«[ii]hrabro i otvoreno rekao gorku istinu u lice Zidekumu[iii], istinu nemačkim socijalistima da su imperijalisti, tj. šovinisti. Još više odahneš dušom kada čitaš članak Zibordija (»Avanti!«, 2 septembra), koji ne razgolićuje samo nemački i austriski šovinizam (tä to je povoljno s take gledišta  italijanske   buržoazije), nego i francuski kojim se rat karakterše kao rat buržoazije svih zemalja!!

Stav »Avanti«-ja i članak Zibordija — isto onako kao rezolucija grupe revolucionarnih socijaldemokrata (na nedavnom savetovanju u jednoj od skandinavskih zemalja)[2] — pokazuje nam čega ima pravilnog i nepravilnog u običnoj frazi o krahu Internacionale. Ovu frazu ponavljaju buržuji i oportunisti (»desni reformisti«[3]), sa zluradošću a socijalisti (»Volksrecht«[iv] u Cirihu, »Bremer Bürger-Zeitung«[v]) sa gorčinom. U toj frazi ima znatan deo istine!! Krah vođa i većine partija savremene Internacionale jeste činjenica. (Uporedite »Vorwärts«[vi], wiener »Arbeiter-Zeitung«[vii], »Hamburger Echo«[viii]versus[4]»L'Humanité«[ix], i apele belgiskih i francuskih socijalista versus »odgovor« nemačkog Vorstand-a[5][x]). Mase još nisu rekle svoju reč!!!

Ali Zibordi je 1 000 puta u pravu kad kaže da nije »teorija pogrešna«, nije »lek« socijalizma »nepravilan«, nego »ga jednostavno nije bilo u dovoljnim dozama«, »i neki socijalisti nisu dovoljno socijalisti« [6].

Nije socijalizam pretrpeo krah u licu savremene evropske Internacionale, već nedovoljni socijalizam, tj. oportunizam i reformizam. Upravo je ova »tendencija«, koja svuda postoji, u svim zemljama, i koja je tako jasno izražena u Bisolatiju i komp. u Italiji, pretrpela krah, upravo je ona godinama učila da se zaboravlja klasna borba itd. itd. — iz rezolucije[xi].

Zibordi ima pravo, kada glavnu krivicu evropskih socijalista vidi u tome što oni »nastoje da posle izvesnog vremena podesnim razlozima opravdaju i svoju nesposobnost da spreče klanicu, i sticaj okolnosti koji ih je primorao da sami učestvuju u njoj«, »što oni više vole da se pretvaraju kao da sasvim dobrovoljno čine ono« (evropski socijalizam) »što moraju da čine hteli ne hteli«, što su se socijalisti »solidarisali svaki sa svojom sopstvenom nacijom, sa buržoaskom vladom svoje sopstvene nacije... u dovoljnoj meri sposobni da bi nas razočarali« (i sve socijaliste ne oportuniste) »i u Italiji pružili zadovoljstvo svima onima koji nisu socijalisti« [7] (i ne samo u Italiji, već u svim zemljama: v. — naprimer — ruski liberalizam).

Da, cak i pored potpune incapacitá, nesposobnosti, nemoći evropskih socijalista, držanje njihovih vođa pretstavlja izdaju i podlost: radnici su pošli na klanicu, a vođi? glasaju za, idu u vladu!!!  Čak i pored potpune nemoći oni su morali glasati protiv, ne ulaziti u vladu, ne pričati šovinističke podlosti, ne solidarisati se sa svojom »nacijom«, ne braniti »svoju« buržoaziju, nego razgolićavati njene podlosti.

Jer svuda postoji buržoazija i imperijalisti, svuda se роdlо priprema klanica: ako je naročito podao i varvarski ruski carizam (reakcionarniji od svih), onda je i nemački imperijalizam takođe monarhistički: feudalno-dinastički ciljevi, okrutna burzoazija, sa manje slobode nego u Francuskoj. Ruski socijaldemokrati imali su pravo kada su govorili da je za njihmanje zlo — poraz carizma, da je njihovneposredni neprijatelj — pre svega velikoruskišovinizam, a1i socijalisti (ne oportunisti) svake zemlje morali su svoga glavnog neprijatelja videti u »svom« (»otadžbinskom«) šovinizmu.

A1i da 1i је tačno, da je već tako apsolutno »incapacita«? Је 1i tako? streljati?[8]Heldentad[9] i sramna smrt?? radi tuđe otadžbine??[10]Ne uvek!! Inicijativa je bila moguća, bila je obavezna. Ilegalna propaganda i građanski rat bili bi časniji, bili bi obavezniji za socijaliste (ovo propagiraju ruski socijalisti).

Naprimer, oni se teše iluzijom: završiće se rat, biće sve u redu. .. Ne! ! Da krah savremene (1889 — 1914) Internacionale ne bi bio krah socijalizma, da mase ne bi okrenule lеđа, da ne bi zavladao anarhizam i sindikalizam (isto onako sramno, [kao] u Francuskoj), treba istini gledati u oči. Makar ko pobedio, Evropi preti jačanje šovinizma, »revanš« etc. Militarizam nemački i1i velikoruski raspiruje kontrašovinizam etc. etc.

Našа је dužnost da izvučemo zaključak o potpunom krahu onog oportunizma, reformizma, koji se tako svečano proklamovao u Italiji (i koji su tako energično presekli italijanski drugovi) i - [11]

NB[12] umetnuti: prezriv, potcenjivački odnos »Neue Zeit«-а[xii] prema italijanskim socijalistima i »Avanti«: ustupci oportunizmu! ! ! »Zlatna sredina«.

[Takozvani »centar« = lakeji oportunista.]

Napisano krajem avgusta-septembra 1914 godine. 

Prvi put štampano 1. avgusta 1929. g.

 u listu »Pravda« br. 174.

(Preveo: Tihomir Stefanović)

Preuzeto iz IX toma Izabranih dela V. I. Lenjina, str. 14 - (Kultura, Beograd - 1960.)

---

[1]santa guerra tutti gli oppressi per la conquista delle loro patrie!

[2]Vidi članak „Zadaci revolucionarne socijaldemokratije u Evropskom ratu“ u ovom tomu.

[3]riformisti di destra

[4]u odnosu na – Prev.

[5]direkcije – Prev.

[6]»dotrina é sbagliata«, nije »rimedio« socijalizma »errato«, — semplicemente non erano in dose bastante«, »gli altri socialisti non sono 'abbastanza socialisti. – Original

[7]»cercano nobilitare con postumi motivi la loro incapacitá a prevenire, la loro necessitá di partecipare al macello«, što oni »preferisce fingere di fare per amore сió ch'é (evropski socijalizam) costretto a fare per forza«, što su se socijalisti »solidarizzarono ciascuno con la propria nazione, соl Governo borghese della propria nazione ... in una misura da formare una delusione per noi« (i za sve socijaliste ne oportuniste) »е un compiacimento per tutti i non socialisti d'Italia« - Original

[8]fucilare – Ita. Original

[9]herojska smrt – Prev.

[10] in vantaggio di un'altra pattria?? – Ita. original

[11]Ovde se rukopis prekida. Sledeće dve rečenice dopisane su na marginama.

[12]Nota bene – obratite pažnju. – Prev.

---

Neki od pomenutih listova

[i]Datu skicu članka „Evropski rat i međunarodni socijalizam“ Lenjin je napisao odmah po formulisanju svojih „Teza o ratu“ i služila je za odgovor na držanje italijanskih socijalista u početku Prvog svetskog rata. Sav materijal je dat sažeto. To je Lenjinov odgovor na pisanje „Avantija“ od 2. septembra 1914. prilikom odlaska Zidekuma u Italiju da po direktivi CK Nemačke SD objavi stav svoje partije prema italijanskim socijalistima.

[ii]„Avanti!“ („Napred“) je dnevni list i centralni organ Italijanske socijalističke partije, osnovan decembra 1896. godine. Za vreme Prvog svetskog rata list je zauzimao nedosledno internacionalističku poziciju i nije prekinuo veze sa reformistima. List i danas izlazi kao centralni organ Italijanske socijalističke partije.

[iii]Zidekum Albert je nemački socijaldemokrat, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio krajnji socijalšovinist. Njegovo prezime – Zidekum – postalo je sinonim za karakteristiku socijalšovinista.

[iv]„Volksrecht“ („Narodno pravo“) – dnevni list, organ Švajcarske socijaldemokratske partije; izdaje se u Cirihu od 1898. godine. U godinama Prvog svetskog rata list je štampao članke levih cimervaldista. U njemu su objavljivani Lenjinovi članci: „Dvanaest kratkih teza o tome kako G. Grojlih brani odbranu otadžbine“, „O zadacima SDRPR u ruskoj revoluciji“, „Marifetluci republikanskih šovinista“ i dr. List i danas izlazi; zauzima antikomunističku poziciju.

[v]„Bremer Bürger-Zeitung“ („Bremenski građanski list“) – dnevni list, organ bremenske grupe nemačkih socijaldemokrata, koji je izlazio od 1890. do 1819. godine; 1914. – 1915. bio je faktički  organ nemačkih levih socijaldemokrata. U njemu je F. Mering protestvovao 14. IX 1914. protiv šovinističkog korišćenja od strane SD Engelsovog članka „Socijalizam u Nemačkoj“.

[vi]„Vorwärts“ („Napred“) je dnevni list i centralni organ Nemačke socijaldemokratske partije. List je od 1876. godine izlazio pod redakcijom V. Lipknehta i drugih. Na stranicama lista F. Engels je vodio borbu protiv svakodnevnih pojava oportunizma. Od druge polovine devedesetih godina, posle smrti F. Engelsa, u listu su štampani članci oportunista u Nemačkoj socijaldemokratskoj partiji i u II Internacionali. U godinama Prvog svetskog imperijalističkog rata (1914-1918) „Vorwärts“ je stajao na pozicijama socijalšovinizma. Posle Oktobarske revolucije „Vorwärts“ je zauzeo antisovjetski stav. Od 1933. i do 1946. godine nije izlazio u Berlinu; izdaje ga berlinska organizacija Jedinstvene socijalističke partije Nemačke.

[vii]Wiener „Arbeiter-Zeitung“ (Bečke „Radničke novine“) – dnevni je list i centralni organ Austrijske socijaldemokratske partije, izlazi u Beču od 1889. godine; u periodu Prvog svetskog rata bio je na socijal-šovinističkim pozicijama. Za njih je Lenjin govorio da su novine „bečkih izdajnika socijalizma“. List je 1934. godine bio ukinut; ponovo je počeo da izlazi 1945. godine kao centralni organ Socijalističke partije Austrije.

[viii]„Hamburger Echo“ („Hamburški eho“) dnevni list nemačke socijaldemokratije; izlazio je od 1887. godine. U periodu Prvog svetskog rata bio na socijalšovinističkim pozicijama.

[ix]„L'Humanité“ – dnevni je list; pokrenuo ga je Žan Žores 1904. godine kao organ Socijalističke partije Francuske. U godinama Prvog svetskog rata nalazio se u rukama krajnje desnog krila Socijalističke partije Francuske i bio je na socijalšovinističkim pozicijama. Ubrzo posle rascepa Socijalističke partije Francuske list je postao organ KPF. Danas izlazi u Parizu kao centralni organ Komunističke partije Francuske.

[x]Lenjin ima u vidu apel francuske i belgijske delegacije pri Međunarodnom socijalističkom birou upućen nemačkom narodu. Apel je bio objavljen u „L'Humanité“-u 6. septembra 1914. godine. U njemu su francuski i belgijski socijalisti optuživali nemačku vladu za osvajačke težnje, a nemačke vojnike za zverstva počinjena na okupiranoj teritoriji. Rukovodstvo Nemačke socijaldemokratske partije objavilo je u „Vorwärts“-u 10. septembra 1914. godine protest protiv ovog apela. U vezi s tim u štampi je došlo do polemike između francuskih i nemačkih socijalšovinista.

[xi] Lenjin se ovde poziva na rezoluciju grupe boljševika, usvojenu na savetovanju u Bernu 24.–26. avgusta (6.–8. septembra) 1914. godine (vidi ovaj tom „Zadaci revolucione socijaldemokratije u Evropskom ratu“)

[xii] „Die Neue Zeit“(„Novo vreme“) – časopis Nemačke socijaldemokratske partije, koji je od 1883-1923 izlazio u Štutgartu, a u kome su štampani i neki Engelsovi članci. Posle smrti Engelsa časopis je donosio članke revizionista. Za vreme Prvog svetskog rata časopis je bio na centrumaškim pozicijama Kauckog i podržavao je socijalšoviniste.

Klasna borba 
23. februar 2014. 

Radnici „Interleminda“ iz Leskovca koji su 17. februara zauzeli fabriku poručuju da od štrajka ne odustaju do ispunjenja zahteva. 

Nakon što se gradonačelnik Leskovca sastao sa radnicima u zvaničnom saopštenju njegovog kabineta, mogli smo da pročitamo informaciju da je štrajkački odbor odlučio da prekine protest „uvažavajući angažovanje i posredovanje lokalne samouprave“. Ubrzo je ova vest demantovana, a prekida protesta nije ni bilo. 

Radnici „Interleminda“ traže poništenje sporne privatizacije, pomoć u vidu isplate minimum dve do tri zarade, povezivanje radnog staža, vraćanje fabrike u ruke države i pokretanje proizvodnje, jer je kako kažu potražnja za njihovim proizvodima velika.

U cilju ubrzanja procesa poništenja privatizacije, u ponedeljak zajedno sa predstavnicima lokalne samouprave odlaze na satanak u Agenciju za privatizaciju, a u utorak ističe rok do koga bi trebalo da im budu isplaćene minimalno dve do tri zaostale zarade. Kako iz „Interleminda“ kažu „možda zvuči nelogično da tražimo od države novac koji nam privatnik duguje, ali smatramo da je država kriva za ovakvu situaciju i da treba da snosi odgovornost“.

Da podsetimo, vlasnik „Interleminda“ je bugarski biznismen Valentin Zaharijev, fabrika je prestala sa radom maja prošle godine. Zbog dugova im je pre četiri meseca isključena struja, a procene su da je Zaharijev radnicima dužan oko milion evra.

Ukoliko se sutra u Agenciji za privatizaciju ne postigne dogovor i ukoliko im se ne isplate minimalno dve do tri  zarade do utorka najavljuju već od srede radikalizaciju protesta i izlazak iz fabrike na ulice. 

Talas radikalizacije radničkih štrajkova koji je zahvatio Srbiju u jeku predizborne kampanje je taktički potez kojim se radnici služe ne bi li skrenuli na sebe pažnju političara u onom momentu kad se ovi bore za svaki glas, pa su podložniji pritiscima odozdo. Međutim, ova taktika ne znači poverenje radnika u predizborne laži, nego pre svega prepoznavanje tezgaroške politike partija na vlasti, pa je ovaj prelazak u ofanzivu jasna poruka da su radnici nakon dvadeset godina zamajavanja od strane vladajuce elite i, ništa manje, od strane korumpiranih sindikalnih vrhova, spremni da preuzmu stvari u svoje ruke. Zato ne izneneđuje što se radikalizacija štrajkova pojavljuje kao uvertira u proces istovetan bosanskoj revolucionarnoj situaciji i što radnička klasa Srbije, uspešno nastupajući protiv novog ZOR-a nastavlja da konsoliduje svoje redove, dajući svoj doprinos svebalkanskom karakteru sadašnjih klasnih borbi.

Tome u prilog ide i činjenica da se krivica i odgovornost za stanje u „Interlemindu“ traže kod i od države, jer se ispravno prepoznaje da je ona ta koja radnički hleb uzima iz radničkih usta i stavlja u ruke kojekakvih poslodavaca. Upravo se na toj činjenici  ruši mit kojim nas bombarduju državni političari i ekonomski analitičari u njihovoj službi: mit o dobroj i lošoj privatizaciji. Investitor nije entuzijasta koji pokreće proizvodnju zarad opšteg dobra, nego je u stalnoj trci za uvećanjem svog profita i nužno će žrtvovati prava radnika zakonima slobodnog tržišta. Radnici će biti svedeni ili na najmanje nadnice i nehumanu eksploataciju ili će ostati bez posla, kao u slučaju „Interleminda“ kada se vlasniku od proizvodnje verovatno više isplati gašenje fabrike i rasprodaja zemljišta. 

Privatizacija koju obećava država, koja bi povećala zaposlenost, je laž, iza koje se krije zastupanje interesa manjine u čijim je rukama kapital, a čime se direktno staje protiv radničke klase. U tom smislu je jasno, da ni jedna aktuelna politicka opcija ne zastupa interese radnika. Zato pobune u „Interlemindu“, zajedno sa pobunama radnika iz Užica, Vranja, Smedereva, Niša i ostalih gradova širom Srbije, nisu talas nezadovoljstva koji može biti umiren predizbornim obećanjima.  One su odraz do krajnosti zategnutih socijalnih odnosa u situaciji kada tajkunska manjina i njihovi političari usled krize nemaju niti šta da ponude, niti šta više da otmu radnicima bez da uđu u direktan sukob sa celokupnom radničkom klasom. Ova činjenica možda nije na prvu loptu jasna svima koji danas štrajkuju, a još manje sindikalnim vrhuškama, ali će postajati sve jasnija sa svakim novim prekršenim obećanjem vlasti, datim iz panike pred pobunom koja se ne može sprečiti i čije odlaganje postaje sve manje izvodljivo.