Napisao Dule Marinković
Objavljeno 27. decembra 2012. godine

Interesantan mi je odnos Socijalističke partije Srbije, programski deklarisane naslednice tekovina socijalizma u Srbiji, prema religiji. Ovo je, dakako, najnazadniji deo programa Socijalističke partije Srbije. Oni u svom delu Programa o religiji i crkvi govore sledeće:

*

*   *

8. Religija i crkva

Socijalisti podržavaju potpunu slobodu religioznih i duhovnih opredeljenja svakog građanina – svako ima slobodu izbora da bude vernik, ateista ili agnostik. Versko opredeljenje lična je stvar svakog građanina.

Uvažavamo doprinos koje su velike svetske religije dale razvoju celokupne civilizacije i kulture. Naročito cenimo neizbrisiv doprinos koji je Srpska pravoslavna crkva imala u očuvanju identiteta našeg naroda i države. Činjenicu da je veronauka postala izborni predmet u javnim obrazovnim ustanovama u našoj zemlji shvatamo kao otvorenost države da se mladi naraštaji, posle višedecenijske potisnutosti, upoznaju sa ulogom koju su religije i crkve odigrale u svetskoj istoriji. Taj važan deo opšte kulture svakog pojedinca ne sme se pretvoriti u prinudu i nametanje niti u zadiranje u laički karakter države.

Socijalisti se opredeljuju za laičku državu. Načelo laičke države smatramo tekovinom moderne civilizacije, koje je proklamovano u ime očuvanja ljudskih prava i sloboda svih građana, bez obzira na to kako se oni opredeljuju u verskim pitanjima.

Saradnju i toleranciju svih verskih zajednica u Republici Srbiji vidimo kao važan uslov očuvanja stabilnosti našeg društva. Poštujući i štiteći slobodu mišljenja, savesti i veroispovesti socijalisti pozdravljaju napore verskih zajednica, vernika i crkvenih velikodostojnika da inicijativama, kritikama i stavovima utiču na kreiranje društvenog i političkog života, čime su i sami u položaju da budu izloženi kritici. Takav angažman vidimo kao važan doprinos dijalogu u društvu, smatramo ga korisnim ukoliko se vodi u duhu tolerancije i poštovanja stavova drugih.

U cilju opšte dobrobiti socijalisti su otvoreni za dijalog i saradnju sa verskim zajednicama, posebno kad zajedničko delovanje može biti od koristi društvu u celini.

(Program Socijalističke partije Srbije, str. 18)

*

*   *

S obzirom na to da svaki veći skup SPS-a počinje intoniranjem Internacionale, koja važi za neformalnu himnu ove partije, postavlja se pitanje čemu zapravo verovati? Da li verovati opredeljenju da neformalna himna, koju svi jednoglasno otpevaju na svakom partijskom kongresu - neko je otpeva, neko otćuti a  neko samo otvara usta na plejbek - svojom drugom strofom poziva na to da su proleterijatu (obespravljenima) najveći neprijatelji car i bog; - 

Od silnih nama nema dara
Krvnici su nam car i bog!
Ko trudom sve na svetu stvara
Sam nek zgazi vraga svog.

 -ili, pak, programskom tekstu koji ne vidi da je crkva imala ključnu ulogu u manipulisanju nad najnižim slojevima društva, već da je, naprotiv, imala progresivnu ulogu u razvoju "celokupne civilizacije i kulture"; ili samom delovanju Socijalističke partije Srbije u tom smislu, odn. ponašanju njenih funkcionera? Ovde ne postoji dilema; najjači odraz nečije namere je sama njegova aktivnost. 

Ne bi ovo bilo interesantno da nije reč o partiji koja koristi svaku postojeću priliku da se pozove na socijalističku istoriju u Srbiji; najčešće na Dimitrija Tucovića i ne retko na Svetozara Markovića. Ova nasledna veza postoji: Socijalistički pokret u Srbiji XIX veka (Svetozar Marković i njegovi sledbenici) --> Srpska socijal-demokratska partija (Dimitrije Tucović) --> Komunistička partija Jugoslavije --> Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije --> Socijalistička partija Srbije. Međutim, osnovno je pitanje da li postoji kontinuitet između Socijalističkog pokreta iz XIX veka i današnje Socijalističke partije Srbije? Ovo ne samo po pitanju pogleda na religiju, već uopšte. Ali kad smo već kod religije treba napomenuti i to da je Srpska socijal-demokratska partija (SSDP), kao jednu od svojih tačaka programa, imala i sledeće:

6. Oglašenje religije za privatnu stvar. Ukidanje svih primena javnih srestava u crkvenim religioznim ciljevima. Crkvene i religiozne zajednice smatrati kao privatna udruženja, koja svoje poslove uređuju potpuno samostalno; potpuna nezavisnost škole od crkve.

Za razliku od ovoga, današnji samoproklamovani naslednici Dimitrija Tucovića smatraju da je ponovno uvođenje religijske nastave (tzv. veronauka) , više od sto godina nakon Programa SSDP-a, korisno jer će se time "mlađi naraštaji, posle višedecenijske potisnutosti, upoznati sa ulogom koju su religije i crkve odigrale u svetskoj istoriji". Voleo bih da mi neko objasni koju je to značajnu ulogu u istoriji odigrala crkva. Možda se misli na spaljivanje Đordana Bruna, ili tome slično? I voleo bih da mi se objasni ko je to potiskivao religijsku slobodu u Srbiji? Da li je to Savez komunista, čiju imovinu je nasledio SPS, i na čiju se tradiciju poziva postavljajući na svoje bilborde crvene petokrake zvezde? Dakle, ukoliko SPS zamera Savezu komunista to što se nije zalagao za uvođenje religijskog časa u škole - samim tim i SSDP-u pa i Socijalističkom pokretu u Srbiji XIX veka - onda seče granu na kojoj sedi; a po svemu sudeći upravo je tako.

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 22. decembra 2012. godine

O nacionalizmu te davne 1877. i danas

Izdvojio bih jedan članak, koji je u svojim delovima, pisan u duhu onog vremena, veoma aktuelan i danas; više od 130 godina nakon što je objavljen. Članak je objavljen u mađarskom radničkom listu Munkás Heti-Kronika.
Od izbijanja poslednje krize kapitalizma, u svetu su se rasplamsali protesti nezadovoljnih ljudi. Da ova kriza nije ista kao ona velika iz 1929. godine, kako je na nedavnom skupu to rekao prof. Đokica Jovanović, govori to što je posle najnovije krize najviši buržujski sloj (kapitalisti) postao još bogatiji na račun sitne buržoazije i radništva naročito; za razliku od pomenute 1929. godine kada su bogataši, zbog bankrotstva, masovno izvršavali samoubistva. Ovako nastala nepravda, u kojoj su bogati još bogatiji a siromašni još siromašniji, dovela je do protesta širom sveta. Međutim problem je u tome što neki od njih nemaju jasno definisane ciljeve ili pak pogrešno definisane ciljeve. Tražiti pravdu u okvirima kapitalizma, odn. zahtevati pravedniji kapitalizam, gubljenje je vremena i energije. 

Postoji jedino klasna borba, a u njoj su obespravljeni protiv bogatih. U njoj nema mesta za državu i patriotizm (parole o nacionalnom jedinstvu) - jer klasna borba i ne treba da bude u interesu države, ona treba da bude u interesu proleterijata (obespravljenih).

Objavljeno u  mađarskom radničkom listu Munkás Heti-Kronika, br. 2,  7. I 1877.

Nacionalno pitanje

[od jednog srpskog druga]

Srpsko-turski rat uzbudio je čitav zvanični i nezvanični svet u najvećoj meri. Svaka država, svaka vlada ima svoje vlastite interese, i dok se ovi usporedo razilaze, neće moći da dođe između njih do sporazuma. Mađarska državna vlast veruje da procvat jedne jugoslovenske države ne može biti u interesu Ugarske. Rusija hoće nešto da “anektira”  i da pod svojim okriljem uspostavi južnoslovenske države, koje bi u datim slučajevima trebale njoj da služe protiv Austro-Ugarske;  Engleska, ta klasična zemlja ukorenjenog građanstva, hoće s jedne strane da održi status quo (sadašnje stanje), a s druge strane da zavede u pobunjenim pokrajnama “unutrašnju autonomiju”; skromna želja Hrvata pak jeste stvaranje jedne moćne države, Velike Hrvatske, sa Bosnom i Hercegovinom; Bugari se ne bi nimalo protivili uspostavljanju jednog velikog bugarskog carstva; Srbi kao najmoćnija jugoslovenska nacija ne žele da zaostanu iza drugih i goruća im je želja jedna velika srpska država, kakva je bila pre 500 godina pod carem Dušanom; oni su u nedoumici jedino zbog ličnosti jednog budućeg Dušana... Srpska narodna stranka želela bi Hrvate i Bugare da dovede pod svoju nacionalnu vlast, ali ovi su sa svoje strane skloni suprotnim ciljevima i svako od njih želeo bi da vlada drugim.

Iz ovog se vidi da i slovenski narodi nisu jednog te istog mišljenja. Pri posmatranju ovih zapleta jasno se vidi ništavnost nacionalnig načela; ono nije sposobno da ostvari jednu organsku celinu. Na mesto ujedinjenja stvara stvara raskomadanje i mrcvarenje, i  kome interes istočnih naroda (podrazumevajući tu i Ugarsku) stvarno leži na srcu, taj mora da odbaci to načelo i da bira put stvarne narodne koristi. S jedne strane različiti narodi, zavedeni od nacionalnih stranaka, streme ka nacionalnoj “samostalnosti”, napajajući se punokrvnom nadom da će usled toga biti osigurano njihovo materijalno “blagostanje”; s druge strane “vladajuće” vođe mađarskog naroda zasićuju sirote narodne mase frazama, da bi ih što uspešnije mogle da tlače a ove, rđavo poznavajući svoj klasni položaj, svuda slede svojim izrabljivačima na njihov poziv.  Nacionalisti se uzajamno mrze i smatraju se prouzrokovačima svojih međusobnih nevolja, gospoda se pak vesele tome, ubirajući plodove rada celokupnog naroda u svoje džepove i ni ne gledaju da li je taj proizvod domaćih ili drugih narodnosti.[1]Ta gospoda su bez predrasuda, ali narodu je potrebno da bude ispunjen predrasudama, inače bi se zanimao i drugim stvarima, na primer zašto grof Karačonji u posedu ima 80.000 jutara zemlje, dok su njegovi radnici prinuđeni da gladuju? Razne nacionalnosti, isto tako kao i ovde “vladajuća” nacija, vrlo bi brzo uvidele da nemaju razloga da jedni druge mrze, zato što su u stvarnosti svi podjednako ugnjeteni i njihovi interesi su u saglasnosti jedni s drugim; oni imaju podjednake dužnosti, ali prava nemaju. Među najrazličitijim nacionalnim radnicima vlada najveća jednakost.

Otadžbina – u reakcionarnom smislu – izgubiće kod naroda svoj pojam i pojedini narodi neće svoju sreću više videti, na primer, u jednom Miletiću, već će ujedinjeni težiti ka boljoj budućnosti. Tada narode više neće deliti na narodnosti, već na radnike i izrabljivače, bez obzira na nacionalnost. Gospoda su već odavno internacionalna, šta više i temelj današnjeg društva , policija je internacionalna. Zašto, dakle ne bi i radnici sledili ovom primeru svoje gospode? To vreme mora da dođe. Jer ova nacionalna mržnja, koja mrcvari Ugarsku i gura tiraniju u prvi plan, nije prirodna, već jedna na silu nametnuta mržnja, koja vremenom mora da nestane. Takvo stanje može samo da uspostavi socijalizam, samo ovaj može da spase Ugarsku, samo on može da održi njenu prostornu nepovređenost.

Narod treba otadžbinu da zavoli. Ako je materijalno stanje naroda dobro – ovome je politička sloboda bezuslovna posledica – onda ni jedna nacionalnost neće sa uzdahom gledati na drugu državu, onda niko ni pomisliti neće na komadanje svoje otadžbine, a ako bi se ipak neko usudio na tu pomisao, jednostavno bi bio ismejan. Ako bi narodu bila dozvoljena politička sloboda, to bi se i u krugu dosadašnjeg društva moglo postići. U Švajcarskoj stanuju i žive u miru jedan pored drugog: Nemci, Francuzi i Italijani. Takvi odnosi trebalo bi da zavladaju i u Ugarskoj, ako ne žele da posle dužeg ili kraćeg vremena nacionalnosti počnu da teže za smušenom deobom. Ovaj kulturni zadatak može samo Socijalistička partija da primi na sebe – jer je samo ona sposobna za to.

Nacionalna mržnja mora da nestane, jer prava suprotnost interesa među raznim nacionalnostima ne postoji. Narodi Ugarske doći će već do svesti o ovoj činjenici, ali naša je dužnost da tome što pre izvojujemo važnost. Tada proleteri jedne nacije neće videti u proleterima druge nacije svoje protivnike, već svoje prirodne saveznike; štaviše, različite nacionalne stranke obrazovaće jednu stranku: partiju izrabljenih, jer među raznolikim nacionalnim strankama doista ne postoje načelne suprotnosti, ako samo to ne uzmemo u obzir da jedna želi da zavlada drugom. Mađarska liberalna stranka se ranije isto tako borila za dobijanje vlasti, kao što to sad čini Srpska narodna stranka. Tu nema načelne razlike. Da je narod uvek taj, na kome će se prilikom svađa kola slomiti, u to nema sumnje. Jasno je da sve dotle, dok različite nacionalističke stranke (vlada je isto tako nacionalistička) igraju vodeću ulogu, ne može biti reči o slobodnom pokretu. Nacionalni princip moramo svim silama, koje nam nauka pruža, da napadamo i uništimo. Jedan narod, koji se ne priključije modernom kulturnom pokretu (socijalističkom pokretu) nema budućnosti i bezuslovno mora da se pretopi u one narode koji na sreću prihvataju taj duh vremena. Sada stvari stoje vrlo jadno. U mađarskom narodu se još nije razvila ta svest, koja bi priznavala socijalizam kao modernu nauku i koja bi mogla da ostvari slobodnu narodnu državu, u kojoj bi svaki građanin naše zemlje bio podjednako zadovoljan. Na mestu toga iskusili smo da se javni organ mađarskog radništva “Munkás Heti-Kronika”, jedva održava i da životari samo na račun nemačkog lista. Ako nacija i u buduće ostane ravnodušna prema modernom kulturnom pokretu, onda je pad siguran.

Svako separatističko nacionalno stremljenje je strahovito štetno za našu otadžbinu. Ako bi, na primer, Srbi i Rumuni hteli da se ocepe od Ugarske, onda bi čitavu masu mađarskog naroda pobunili protiv sebe; naprotiv, ako mađarski moćnici hoće da tlače ostale narode, onda mogu da izazovu najveće protivljenje kod raznih nacionalnosti i tako se, u oba slučaja, razvija u najvećoj meri nacionalni razdor, koji je toliko štetan za slobodni pokret.[2] Ako pak žele da ozbiljno zasnuju interes narodao, onda mora da prestane nacionalna borba. Proleteri svih nacionalnosti bratski ujedinjeni trebalo bi da streme ka postizavanju boljeg stanja i da izvojuju ostvarivanje socijalističkog društva.

“Vaše ruke, grube od rada, ovamo braćo! – tako treba da kažu proleteri  jednog naroda proleterima drugog naroda – nas ne razdvaja jezik; govorite makakvim jezikom, gde i kad želite. To nije razlog da se uzajamno mrzimo. Vi ste isto tako siromašni kao i mi; vi sejete a ne žanjete, kao mi; vi sukno i svilu tkate a idete goli, kao mi; vi graditi palate visoke kao toranj a ipak stanujete po desetoro u najbednijoj kolibi, kao i mi; drugovi, braća smo, amo dakle ruku i da pozdravimo slobodnu narodnu državu!” Ako narod bude jedino tako govorio, onda je Ugarska spasena, spasena od radničkog “ološa”, od “bednika” bez domovine.

S druge strane, mora radni svet Ugarske isto tako da dozvoli slobodni razvitak susednim narodima, podrazumevam tu balkanske narode. Ništa ne može biti tako opasno za mirni društveno-politički razvoj Ugarske, no protiviti se oslobođenju raje, koja ima toliko plemenskih rođaka u ugarskoj. Baš bi u njenom interesu bilo da pruži mogućnost balkanskim narodima da se u našem smislu razvijaju. Ako se to jednom postigne, onda će i tamošnji narod ići u korak sa napretkom Ugarske, nacionalnih predrasuda će nestati i neće više biti nikakvih smetnji za stvaranje velikog saveza država. Košutov Dunavski savez će se jednom ostvariti, ali ne na osnovnim načelima koje je on propovedao. Savez naroda na Istoku (Mađara, ugarskoh Nemaca, Rumuna, Srba, itd.) može samo na socijalističkim temeljima da se ostvari, to je jedini spas. “Raskomadanje!” uzvikuju nacionalisti. “Ujedinjenje” odgovaramo mi. Mržnju i rascep bacaju nacionalisti među građane jedne te iste države. Mi želimo jedinstvo među radnicima. Napred, dakle, budućnost će biti naša. Spasenje se nalazi u internacionalnom socijalizmu. Slobodna Ugarska i slobodne susedne države: to je naš cilj. Ko se protiv toga bori, to je naš neprijatelj, bio to Mađar, Nemac ili ma kakve narodnosti. Nacionalne razlike prestaju da postoje, i u velikoj kulturnoj borbi čovečanstvo će se podeliti u dva tabora: u jednom će biti izrabljivači svih narodnosti, u drugom pak radnici svih naroda. Ko će pobediti zavisi od brojne srazmere. Ali, ne očajavajmo! Uvideli smo da u socijalizmu leži spasenje, moderna nauka nije protiv nas, i radnici u svim državama pretežu. Pomoću nauke i snage sve se može postići. Pobeda će, prema tome, biti naša!...

(Svetozar Marković, Celokupna dela XV, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1996, st. 236-239)

---

[1] I danas je završetak isti, s tim da danas nacionalističke stranke i ne moraju previše da se trude - s obzirom da socijalizma vuče tegove prošlosti u vidu onih koji su pokušali da ga „prilagode“, što je više moguće, svetskoj  mejnstrim politici ili su ga iz ma kog drugog razloga deformisali (revizionizam, staljinizam, real-socijalizam, reforme Denga Sjaopinga i dr.) – što je gnevne ljude, pogođene klasnom nepravdom, navelo da nacionalističku politiku razumeju kao alternativu.  Ovo se danas manifestuje u Sloveniji, gde su demonstranti objavili, naravno ne svi, da se neće deliti na levie i desne već da je u pitanju „Svenarodni slovenački ustanak“. Taj će ustanak, bez adekvatne definicije ciljeva, određivanja ka klasnoj borbi, roditi novu političku i ekonomsku elitu; što u osnovi ne predstavlja nikakav pomak. To bi značilo da su demonstranti ustali zarad nove elite, a ne zarad sebe.

[2] Ovo bi se doslovno moglo primeniti i na trenutni međunacionalni sukob Srba i Albanaca, ali i na ma koji drugi primer. 

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 11. decembra 2012. godine

Danas se, posle određenog vremena, na Balkanu, pre svega u zemljama bivše SFR Jugoslavije, usled krize kapitalizma, javljaju organizacije leve orijentacije; neke od njih istinske leve orijentacije a neke i kvazileve orijentacije.

Naime, ni posle svih strahota, koje je na ovim prostorima prouzrokovao nacionalizam, od istog se nikako ne odustaje, čak ni u krugovima onih koji bi se vratili na socijalistički put. Ovo se ogleda kako u njihovim političkim programima tako i u njihovoj ikonografiji.

Evo šta stoji u Programu jedne od mnoštva partija koje u naslovu imaju komunistička. Inače, reč je o Komunističkoj partiji Srbije (nije reč o Komunističkoj partiji Joške Broza več o drugoj organizaciji):

"Ni jedan pedalj teritorije Srbije ne sme se odvojiti na bilo koji način i niko nema pravo da potpiše odvajanje ma kog njenog dela, ma kako to bilo definisano. Ukoliko nam to bude nametnuto od strane novog svetskog poretka, a mi nismo u stanju da se zbog sklopa unutrašnjih i spoljnih prilika suprotstavimo oružanom silom, smatraćemo da se radi o našoj okupiranoj teritoriji koju ćemo povratiti kada se promeni svetski odnos snaga."

Evo kako pomenuta partija u istom duhu započinje članak, u kome prenosi pismo borca sa Košara, u, kako kažu, slobodnim e-novinama  Naša revolucija:

"Ovo je pismo junaka sa  Košara koji za teško ranjavanje, ratujući protiv šiptarskog ološa i njihovih zapadnih nalogodavaoca, a braneći Srbiju dobio 5 000 dinara invalidnine.  (ceo tekst)"

Dakle ovi nazovi komunisti bi radije da se prišljamče nekoj od imperija, nego li da posegnu za internacionalnim povezivanjem radnika u borbi za radničku klasu. Radnička klasa ne poznaje pojam okupirana teritorija, jer su u kapitalizmu svi radnici okupirani od strane kapitalista (političke i poslovne elite) kojima je nacionalizam osnovni alat - njih jednako ima i u Albaniji i u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, itd. 

Pomenutu partiju sam uzeo kao primer, iako je sa svakog aspekta nebitni činilac društva, uključujući i samu klasnu borbu, koju bi, kao partija komunističkog opredeljenja, trebala da podstiče. Međuti, ne bi bilo ni potrebe da se ovome piše da se neki akteri na "političkoj sceni" (čitaj u političko elitističkim krugovima) ne maše da u naziv svoje političke organizacije uglave i socijalizam. Tako Pokret socijalista, jedna od stranaka vladajuće kolicije, u svom Programu ima:

"PS svoje postojanje temelji na marksizmu kao i drugim učenjima i ideologijama kojima se oslobađa čovek, i uspostavljanju socijalističkih društvenih odnosa."

Da bi se u daljoj razradi Programa definisali ciljevi borbe, ove, kako sebe nazvaše, jedine borbene levice:

"Suština borbe PS, kao jedine borbene levice, jeste borba protiv nepravde, a nepravda se danas kao nigde na svetu vrši prema srpskom narodu."

Primera je, dakle, na pretek.

*   *   *   *   *

Ova dva simbola su mi bila najinteresantnija, inače ih je pun Facebook.

Evo kako neki deo Komunističke omladine Srbije (KOS - omladina Komunističke partije Joške Broza) poziva na Narodnu republiku Srbiju, sa sve podignuta tri prsta i uz dveraški orkestar - Beogradski sindikat.

Prirodno je da se pojavljuje leva inicijativa, međutim leva borba je sklop teorije i prakse, nikako srljanje u avanturu. Bilo bi dobro da ove organizacije malo porade sa svojim članovima osnove socijalizma. U svakom slučaju, kao što je to davno Marks primetio, oslobođenje radničke klase mora biti delo samih radnika.

*

*     *

DODATAK (6. 1. 2013.)
Klerikalizacija "levice"

Kvazilevica ne samo da je prokapitalistička, što se može videti u samim programima ovdašnjih partija, već ona otvoreno zauzima klerikalno stanovište u nastojanju da time podboči svoju borbu za ostvarenje nacionalnih interesa. O odnosu SPS-a prema religiji, programskom, sam napisao post (SPS i religija ili religija kao opijum za birače), međutim interesantne su i reakcije Pokreta socijalista na društvenim mrežama povodom Božića.

Cilj progresivne levice, jedine koja je moguća, jeste emancipacija javnosti, u smislu podizanjea svesti o klasnoj podeli u društvu i klasnoj borbi; a ne dalje zatupljivanje javnosti religijom i nacionalizmom. Sve drugo nije levica, već laž!

     

Nije čudno to što simpatizeri ovog Pokreta, isti doživljavaju na način kako je to prokomentarisao
 jedan od njih.  Naime, to je osnovna karta na koju oni igraju.
Crvena Rakovica - Sve pršti od crvenila!

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 10. decembra 2012. godine

Završeni su izbori u Rumuniji. Prema trenutnim rezultatima, dostupnim javnosti, pobedu na izborima odnela je vladajuća Socijal - liberlana unija; u čijem sastavu se nalaze Socijaldemokratska partija, partija levog centra i članica Socijalističke internacionale, Nacionalna liberalna partija, partija desnog centra i članica Liberalne internacionale, Konzervativna partija, takođe partija desnog centra i Nacionalna unija za progres Rumunije. I sad, svi mediji pričaju o pobedi koalicije levog centra. Ovo je vrhunski dokaz da među partijama centra nema suštinske razlike.

SLU - Socijal-liberalna unija

Dovoljan je nedostatak adekvatne opozicije i ovakva šarada od koalicije dobija reizbor.

Viktor Ponta, lider pobedničke kombinacije rumunskih partija centra, je neposredno po objavi prvih rezultata izbora na Twitter-u objavio sledeće:

"Nova vlada Rumunije će i  nadalje biti verana i odana članica NATO-a i EU."

"Konačno smo u mogućnosti  da pokrenemo dugoročne projekte; novih radnih mesta, fiskalne stabilnosti, solidarnosti i socijalne pravde."

"Zahvaljujem se Rumunima na njihovim glasovima podrške! Nastaviću da ispunjavam obećanja!" 

-- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- 

Zamislite parlamentarne izbore u Srbiji na kojima bi u koaliciji nastupile vladajuće partije: Socijalistička partija Srbije sa svojim satelitima, Srpska napredna stranka sa svojim satelitima i G17 plus sa svojim satelitima. Uz nedostatak adekvatne opozicije, vanparlamentarne razume se, ova kombinacija nije neostvariva. Vreme će pokazati.

O sličnim pojavama u našem društvu - koje se ne razlikuju od pojava u društvima zemalja u okruženju, a i šire - sam pisao u postu Crvenokravataši i plavokravataši; sagledavajući onda izbore koji su se sprovodili u Grčkoj. Sve je to deo iste globalne priče.

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 6. decembra 2012. godine

Jedna vest iz sveta, kako se ne bi činilo da se jedino kod nas političari neodgovorno dodvoravaju sistemu i prate liniju važećih društvenih matrica. U takvim uslovima "tržišne politike", politike u kojoj partije biračima prodaju prazna obećanja zarad mandata, gubi se i najmanji kontakt sa realnošću. Tako i u Velikoj Britaniji, kolevci trećeg puta, u partiji u kojoj je taj put nastao, dolazi do ovakvih devijacija. Jedna od poslednjih, makar meni zanimljivih, usledila je nakon objave da mladi kraljevski bračni par očekuje prinovu. Na ovu vest, koju je prenela čak i Radio televizija Srbije, premijer Velike Britanije, konzervativac, Kamerun bio je veoma ushićen. Pričao je o tome kako ga je vest zatekla usred zasedanja vlade, te da on od silne sreće nije mogao tu vest da zadrži samo za sebe; obradovao se ko da je njegovo. No, to je Kamerun, konzervativac; ne treba mu uzimati za zlo. Međutim, ono što je iznenadilo Dejvida Oslera, člana Laburističke partije, novinara i blogera iz Londona, je to kako je Edvard Miliband, od milošte zvani Ed, predsednik Laburističke partije, odreagovao na ovu vest. 

Tekst je kratak, pa ga prenosim u celosti:

Dva Milibanda, jedna nacija, jedna monarhija

Pozniji Ralf Miliband[1]izgradio je svoje ime marksističkog teoretičara detaljno razradivši tvrdnju da Laburistička partija ne može apsolutno ništa da uradi za radničku klasu. Njegova dva dečaka[2], ili kako levičarska šala kaže, moraju veoma odano da daju sve od sebe kako bi dokazali da je njihov stari u pravu.

Izgleda da Ed pokušava da odbrani očevu analizu britanske kraljevske porodice. Na 189. strani[3]njegove knjige iz 1973. godine, „Država u kapitalističkom društvu“, Ralf ukazuje na to kako buržoazija koristi kraljevsku porodicu Vindsor za sopstvene ideološke ciljeve:

„Sjedinjavajuća i društveno-omekšavajuća uloga britanske monarhije, na prvom mestu, odavno je prepoznata i shvaćena... Monarhija nije samo još jedan element ustavnog sistema, mnogo važnije u ovom trenutku jeste, kako je to Badžet[4]nazvao, 'dostojanstvena' funkcija koja, pravilno shvaćena, predstavlja pomoć kreiranju elementa poštovanja prema državi i tradicionalnom poretku stvari, i osećaju nacionalnog jedinstva, u nameri da ga i nadalje neguje, naspram 'nebitnog' klasnog konflikta.“

Nacionalno jedinstvo naspram nebitnog klasnog konflikta? Kao šlagvort dolazi današnja Edova (@Ed_Miliband) objava na Twitteru: 

„Fantastična vest za Kejt, Vilijama[5]i celu državu. Kraljevska beba je nešto što će cela nacija slaviti.“

Kineska škola dečijeg vaspitanja[6]ne bi to bolje smislila.

---

[1] Ralph Miliband (prim. prev.)

[2] Sinovi Dejvid Miliband i Ed Miliband predsednik Laburističke partije (prim. prev.)

[3] Originalnog izdanja (prim. prev.)

[4] Bagehot (prim. prev.)

[5] Kejt Midlton i princ Vilijam (prim. prev.)

[6] Filial piety (xiào) – u konfučijanskoj filozofiji označava veoma strogo vaspitanje dece. (prim. prev.)

---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---   ---

Kod nas se levičari odriču Marksa, kao što sam nedavno napisao u postu Eksploatacija radnika i levica; međutim, britanske kolege, ovdašnjih levičara od zanata, idu korak dalje pa se odriču i rođenih očeva. U svakom slučaju vojvotkinja Kejt Midlton je bremenita, sve su ostalo sitnice.

Ralf Miliband sa sinovima Edom i Dejvidom (1987)

---   ---   ---

Tekst u originalu na blogu Left Futures možete pročitati ovde.
Blog Dejvida Oslera.

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 4. novembra 2012. godine

Komentar na vest TANJUG-a, Tadić odustao od kandidature.

Dilema je rešena; vuk sit, ovce na broju. Još uvek aktuelni predsednik Demokratske stranke, jedne od stranaka u Srbiji koja pokriva politički prostor levog centra, makar deklarativno, rešio je da se, zarad jedinstva u stranci, ne kandiduje za predsednika stranke na narednim unutarstranačkim izborima. Zauzvrat, postaće prvi počasni predsednik Demokratske stranke. Tako će, dojučerašnji višegodišnji predsednik Demokratske stranke, postati doživotni počasni predsednik. 

Postavlja se pitanje, zašto u jednoj stranci, čiji naziv obiluje demokratijom, bivši predsednik ne može ostati samo član? Kako je moguće da je baš u ovom trenutku ustanovljeno mesto počasnog predsednika, a ne za vreme Mićunovića ili Živkovića? Nameće se i sledeće pitanje, da li Demokratskom strankom upravljaju njeni članovi, posredstvom stranačkih organa (skupštine, glavnog odbora, lokalnih odbora) ili manja grupa ljudi koja te organe dovodi do apsurda? Ovo su više retorička pitanja.

Situacija je skoro idilična, još kad bi kako našli način da iz izborne trke izbace Branislava Kuzmanovića, pa da članove glavnog odbora ne muče previše izborom. 

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 23. oktobra 2012. godine

Srbija je puna levičara koji se odriču Karla Marksa; tražeći kompromis sa kapitalizmom u idejama Džona Majnarda Kejnza.  Kejnz bi na prvo čitanje, u uslovima podivljalog neoliberalizma, mogao delovati izuzetno pitko. Međutim, istorija ga je potvrdila kao najefikasniji post-krizni "kompromis" obespravljenih  sa nosiocima faktičke vlasti u kapitalizmu - vlasnicima krupnog kapitala. Danas se, dakle, kao i posle prethodne krize javlja kejnzijanizam, i postaje popularan kod levičarskih partija, u svetu ali i kod nas, koje u kapitalizmu, kao osnovi društvenog sistema, vide rešenje. Dakle, onih koji ne vide prelaz iz kapitalizma u socijalizam već spas društva vide u kapitalističkom samoisceljenju; samim tim prihvatajući tranziciju iz tzv. postsocijalističkog društva u kapitalizam.  

Da ne bude zabune, nisu sve deklarativno leve partije na Kejnzovom kursu, neke su i otvoreno na Fridmanovom. Socijalistička partija Srbije je u kampanji najavljivala Kejnzov kurs, dok je Demokratska stranka, takođe članica Socijalističke internacionale, držala neo-liberalni, Fridmanov, kurs još od petooktobarskih promena. 

Međutim, šta to imamo danas u zemlji koja je u toj tranziciji nešto duže od decenije i već prolazi kroz krizu kapitalizma? Počevši od osnove Marksovog viđenja kapitalističke proizvodnje - eksploatacije radne snage. Danas u Srbiji je, po statistici, prosečna plata nešto preko 30.000 dinara, dok je de facto ona između 16.000 i 18.000 din. Možda ćete reći da je neozbiljno to što nisam sa nekog sajta prepisao tačan podatak o proseku plate u republici, ali to ne menja stvar jer je sam način računanja ovog proseka nepouzdan. Dakle, eksploatacija, koju Marks vidi kao osnov sticanja profita u kapitalističkoj proizvodnji, u današnjem "tranzicionom", post-kriznom, de facto laissez-faire kapitalizmu više je nego ikad uočljiva. 

Možda vam ovo de facto laissez-faire kapitalizam zvuči nerealno. U Srbiji, danas, posle skoro veka i po nakon što je Prva radnička internacionala zatražila osmočasovno radno vreme, postoje poslodavci koji svojim radnicima organizuju redovne dvadesetčetvoročasovne smene. Po principu ponude i potražnje, na tržištu rada, na crnom tržištu rada, uvek se nađe neki radnik koji, zbog teških životnih uslova i opšte nezaposlenosti, pristane i na ovakve surove uslove rada; to je razlog zbog koga ovi ljudi nisu spremni da o ovome javno govore. Radnik, koji pristane na ovakve uslove rada, uglavnom nije osiguran niti adekvatno plaćen. Radnik, u konkretnom primru, radi nedeljno dve petnestočasovne smene i jednu dvadesetčetvoročasovnu smenu, ukupno 54 radnih sati nedeljno za mesečnu platu od 18.000 dinara. Sećam se i jednog pretkriznog  primera, mislim da je bila 2007. godina, gde je poslodavac jedne manje firme zaposlenima isplaćivao zakonom minimalnu mesečnu zaradu (onda, negde oko 12.000 dinara) s' tim da radnici imaju obavezu da poslodavcu, "na ruke", vrate razliku od minimalne plate do 10.000 dinara (oko 2.000 dinara). Ovo nije skorašnja pojava, koja se javlja u periodu posle krize; ona traje od kad je u Srbiji dozvoljeno privatno preduzetništvo, s' tim što je vremenom ta pojava postala sve masovnija i masovnija. U početku je bila neprimetna, a danas je već postala pravilo. Da li se ovo može nazvati drugačije nego de facto laissez-faire kapitalizam; koji se u Jugoslaviju, odn. onom što je od nje ostalo, uvukao na mala vrata? Ovo su, svakako, ekstremni primeri; mada ne treba zato na ostale primere eksploatacije radne snage gledati blagonaklono. Svaki dinar koji kapitalista izvuče od radnika i ugradi u svoju vilu, više je nego bitan. Situacija u javnim preduzećima je drugačija samim tim što se ona drže zakona, mada sve skoriji štrajkovi radnika u javnom sektoru govori u prilog tome da ni njima nije stran pojam eksploatacije radnika.

Radnici u javnim preduzećima najlakše se odlučuju za neki oblik štrajka, pa onda radnici bivših javnih preduzeća i tek na kraju radnici privatnih preduzeća koja nemaju kontinuitet sa javnom svojinom. Radnici u tom sektoru gotovo da nikad i ne štrajkuju, ikao su najeksploatisaniji. Vremenom se ustalilo mišljenje da je štrajk produkt socijalističkog doba, što nema nikakve veze sa istinom, te u firmama koje su u potpunosti privatne, od svog osnivanja, nema nikakvog garanta prava na štrajk, koje je fundamentalno pravo radnika; normativno uređeno Zakonom o štrajku. Drugi razlog, zbog koga radnici u ovim preduzećima ne stupaju u štrajk, je to što većina radnika ta radna mesta posmatra kao privremeno rešenje, do pronalaženja boljeg zaposlenja. To traženje novog zaposlenja nekad potraje i duže od decenije. Ovo najviše ide u korist poslodavcu, kome nije bitno kog će radnika, i na koji period, eksploatisati bez ikakve kontrole. I ne samo to, radnici u ovom sektoru se najčešće ne odlučuju da pristupe nekom od sindikata ili da se sami sindikalno udruže; što je u neposrednoj vezi sa štrajkom. 

No, da se vratim na temu s početka. U Srbiji ne postoji istinska leva partija. Partija levice ne može biti partija koja "vodi računa o radnicima" to mora biti partija čiji su članovi, u osnovi, radnici - bili oni zaposleni ili ne - koja ima jasnu politiku za rešenje problema nezaposlenosti, između ostalog.

Angažovanje nove vlade, po pitanju poboljšanja standarda radnika, pada u vodu predlogom promena i dopuna Zakona o radu kao i najavom novog aranžmana sa MMF-om i prodajom državnih obveznica; što je dugoročno u vezi sa životnim standardom radnika u zemlji. Svaka sličnost sa grčkim merama štednje je namerna.

Cilj levice, bila ona revolucionarna ili reformistička, mora biti isti. Ukoliko je ona reformistička onda njene reforme moraju voditi ka suštinskom rešavanju radničkih problema u zemlji. Svaka reforma mora voditi ka suzbijanju eksploatacije radnika. Svaka druga reforma koja bi vodila ka, kako je to u Beloj knjizi navedeno, poboljšanju poslovnog ambijenta za upliv stranih investicija je antilevičarska. Levičarska partija za osnovu svog programa mora imati marksizam, i ne sme se libiti da u sprovođenju svoje politike jasno da do znanja da društvo mora upravljati resursima vode, električne energije, rudnih nalazišta, nafte; ne sme se libiti da u ostvarenju svoje politike posegne za nacionalizacijom ranije privatizovanih preduzeća.

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 12. septembra 2012. godine

Neverovatna je potreba građanskih, prokapitalističkih, neoliberalnih elemenata u zemlji da po svaku cenu izjednače tiranske, nacional-socijalističke i fašističke države (koje su u osnovi kapitalističke)[1]sa radničkim državama; te radničke revolucije i revolucionare sa fašističkim vođama i njihovim tiranskim pokretima.

Tako su „diktatori“ tema ovogodišnjeg Festa na filmu. Među diktatore, organizatori Festaubrajaju Hitlera, Franka; ali i Staljina i Fidela Kastra.  Čemu vodi ova implantacija znaka jednakosti između nacionalističkih tirana i radničkih revolucionara?  Da li se može staviti znak jednakosti između onih koji su, iz svojih nacionalno-buržoaskih pobuda, porobljavali svet i onih koji su se odupirali tiraniji; kako istoj toj nacionalističkoj tako i kapitalističkoj?

Da ne okolišamo, uzimanje imena lidera je personifikacija sistema u čijem su stvaranju učestvovali. Da li se, imajući to u vidu, mogu izjednačiti frankova Španija i kastrova Kuba? Jasno je da je to jedan od pokušaja da se izjednače fašizam i komunizam. Ovakve tendencije, na grublji ili finiji način, poznate su u svetu; kao npr. nacional-boljševizam u Rusiji. 

Ono što bitno razdvaja fašizam od komunizma, ako zanemarimo nacionalizam, jeste to što se fašizam zasniva na kapitalističkim osnovama, a komunizam je, kao besklasno društvo, nespojiv sa kapitalizmom. S' tim u vezi, fašizam nije neprizatelj kapitalizma, on je jedan od njegovih varijeteta. Zbog toga, Franko ne može, ni u ludilu, biti isto što i Kastro!

Cilj je svesno izbeći suštinu, te tako površno sagledanu suštinu plasirati. Verujem da će kod građanstva, kome je nivo svesti s' namerom degradiran, ova podvala proći; međutim, očekujem od progresivne javnosti  da odreaguje na nju.

---

[1] O tome krajnje eksplicitno piše Musolini u Doktrini fašizma, ukoliko govorimo o teorijskom pristupu; a praktičnom analizom ekonomija fašističkih država to se i potvrđuje. Njihve se ekonomije zasnivaju na eksploataciji radnika pa čak i na porobljavanju. Poznata je, dalje, prisnost vodećih svetskih kapitalista, fašizmu. 

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 7. avgusta 2012. godine

Danas, po ko zna koji put, čitam vest, poziv za pomoć čoveku da sakupi abnormalnu sumu novca kako bi spasao svoj život. Koliko ovakvih vesti čujemo? Vest o humanitarnim koncertima, humanim pojedincima, itd.   Na posletku, problem u vezi sa tim akcijama, nije nikako solidarnost među građanima i građankama, što je više nego pohvalno, već je problem u nespoznaji osnovnog problema. A problem je sistem. Sistem u kome se, onima koji se bogate na medicinskim uslugama, dozvoljava da pljačkaju bolesnike koristeći se ustaljenom, u ovom slučaju doslovno, razbojničkom maksimom "pare ili život!". Upravo, ukoliko nemate para daćete im svoj život. Koliko je realno da čoveku koji godišnje zaradi ne više od 2.400 eura za život tražite 160.000 eura? Dakle, ono što čovek, ne trošeći ništa, zaradi za 66 godina života. I šta u jednoj operaciji košta 160.000 eura?  Međutim, ima li čovek izbora, u datoj situaciji, nego da dâ sve od sebe da sakupi taj novac i da "otkupi svoj život"? 

Adam Smit je govorio o nevidljivoj ruci koja reguliše tržište. Nevidljiva ruka profitabilne kapitalističke medicine se bavi kidnapovanjem, terajući kidnapovane da otkupe sami sebe.

Surfovajući internetom naišao sam na blog Roberta Lindsia, deklarativno novinara-levičara iz Kalifornije. Naišao sam na njegov članak o zdravstvenoj zaštiti u SAD-u, srcu svetskog kapitalizma. 

Iako se u njegovom tekstu jasno vidi ona podela levice i desnice na "crvenokravataše i plavokravtaše", te on zauzima levi stav, doslovno antikapitalistički, braneći kejnzijanski metod i stavljajući se na stranu Demokrata, ipak je ovaj tekst više nego korisno sagledati.

Kubanska zdravstvena nega protiv

zdravstvene nege SAD-a

autor: Robert Lindsi

Kubanci žive dva meseca duže od Amerikanaca; zapravo, Kubanci i Amerikanci žive otprilike jednako dugo.

Stopa smrtnosti majki na Kubi (veoma važna informacija), smrtnost odojčadi kao i stopa smrtnosti dece, niža je nego u  zemljamaTrećeg sveta, i ona je na nivou zemaljaPrvog sveta. U tom smislu, Kuba je zemlja Prvog sveta.

Šta je to neverovatno u ovome:

Kuba potroši 4 centa na zdravstvenu negu na svaki naš potrošeni dolar. Da, Kuba pruža bolju negu po 96% nižoj ceni. Da li to ima ikakvog smisla?

Od svih američkih dolara uloženih u zdravstvenu zaštitu, 32% odlazi na opterećenja, dok se za samu medicinsku negu troši svega 2%. Ovo je verovatno razlog zbog čega desničari (prim. prev. Republikanci) žele da se otarase medicinske nege: “veoma je efikasno”.  Tih 2% odvajanja, zaista ih nervira. Ukoliko bi oni zaista izbrisali izdvajanja za medicinsku negu i naterali starije da je sami kupe, tih 2% bi mogli postati 32%.

Republikanska partija je istinski partija smeća i birokratije. SAD ima najglomazniji birokratski sistem u zdravstvenoj zaštiti, na svetu. Postoji 1500 različitih zdravstvenih osiguranja kod osiguravajućih kompanija, od kojih svaka ima posebne komplikovane planove. Rezultat je kompletni nered.

Zarad profita, medicina ide ka dodatnoj usluzi. To je sve što je potrebno. U međuvremenu, dok se doktori, administracija i uprava bogate, sistem SAD-a ubija i ubija, iznova. U 2008. godini, smanjen pristup zdravstvenoj nezi ubio je 2000 američkih veterana. Ukoliko bi svih 23,7 miliona američkih žena starosti od 50 – 70 godina, bilo prebačeno sa neprofitnog na profitni plan, rezultat bi bio 5925 umrlih žena od posledica raka dojke godišnje više nego do sada.

Profitabilna medicina jednostavno predstavlja legalizovano ubistvo. Kapitalisti ubijaju zato što je to profitabilno. Ukoliko limitiranje njihovog profita znači spašavanje života, kapitalisti će uvek odbiti da limitiraju svoj profit kako bi spasili živote. Ukoliko ubijanje znači da će kapitalisti požnjeti veći profit, onda će kapitalisti ubiti lako kao treptajem oka.

Kapitalizam je uvek u vezi sa ubijanjem ljudi, a kapitalisti su uvek ubice. To je deo sistema. Jedini razlog zbog koga oni ubijaju tako malo, koliko ubijaju, jesu anti-kapitalisti* na nivou države koji ograničavaju kapitaliste, tako da oni ubijaju minimalan broj ljudi.

------------

*U kapitalističkom društvu, jedini način za pristojnim društvom a ne trećesvetaško kapitalističko sranje je da popunite državni aparat anti-kapitalistima, definisanih kao one koji žele da regulišu kapital u javnom interesu stavljajući granice profitu kapitalista i reducirajući njihovo uzimanje profita. (prim. prev. kejnzijanisti).

------------

Članak na engleskom možete pročitati na blogu Roberta Lindsia (Robert Lindsay) - ovde.

------------

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 4. avgusta 2012. godine

“Kada represivne snage ostaju na vlasti uprkos zakonima koje su same donele, trebalo bi smatrati da je mir već narušen.“

Ernesto Gevara

Ko su represivne snage? Ko donosi zakone koji omogućavaju opstanak na vlasti, i koji su to zakoni? Sve počinje nakaradnim izbornim zakonima, koji obezbeđuje opstanak političkog kartela u vrhu. Nekad na vlasti, a nekad u opoziciji. Ukoliko analiziramo višestranački period u Srbiji, videćemo da su u Narodnoj skupštini, uglavnom, iste partije i, uglavnom, isti “narodni” predstavnici.

Tabela 1. –Partije zastupljene u Narodnoj skupštiniu periodu od 1990. do 2012. godine.

1990.	1992.	1993.	1997.3	2000.	2003.	2007.	2008.	2012.
SPS	SPS	SPS	SPS2	DOS	SRS	SRS	DS	SNS
SPO	SRS	DEPOS	SRS	SPS	DSS	DS	SRS	DS
DS	DEPOS1	SRS	SPO	SRS	DS	DSS	DSS	SPS
	DS	DS			G17+4	G17+	SPS	DSS*
		DSS			SPO	SPS	LDP	LDP5*
					SPS	LDP		URS6*

1-        DEPOS – Demokratski pokret  Srbije – Sačinjavali su je DSS (od 1992.) i SPO, od većih stranaka.

2-        SPS u koaliciji sa JUL-om i Novom demokratijom. S’ obzirom na to da je JUL bio satelitska partija SPS-a a da je Nova demokratija bila marginalna stranka, do ovih izbora u koaliciji DEPOS, treba računati kao da je ovo SPS a ne bilo kakva koalicija.

3-        Demokratska stranka bojkotuje izbore za narodne poslanike 1997. godine, zbog prekrajanja izbornih jedinica.

4-      Centru se priključuje i nova politička partija G17+, koja zauzima poziciju desnog centra. Inače, posle ubistva Zorana Đinđića, 2003. godine, dolazi do komešanja u centru. Pored partije G17+, koja nastaje iz istoimene nevladine organizacije bliske DS-u, formira se i partija Liberalnodemokratska (2005.), istupanjem nekih članova iz DS-a.

5-        Liberalnodemokratska partija nije samostalno izašla na izbore 2012. godine. Izašla je u kolaiciji PREOKRET, u kojoj je, između ostalih manjih partija, bio i Srpski pokret obnove. Shodno nesrazmernoj snazi unutar koalicije, koja je u korist Liberalnodemokratske partije, nema smisla to predstaviti bilo kako drugačije nego kao LDP; uprkos tome što je SPO u Narodnoj skupštini oformio zasebni poslanički klub.

6-        Na koaliciju Ujedinjeni regioni Srbije treba gledati kao na G17+, zbog očigledne nesrazmere.

·      * Crvenom bojom je obeležena Socijalistička partija Srbije i sve koalicije u kojima je ona bila dominantna. Sivom bojom je obeležen Srpski pokret obnove i sve koalicije u kojima je on bio dominantan. Žutom bojom je obeležena Demokratska stranka i sve koalicije u kojima je ona bila dominantna kao i sve partije koje su nastale iz nje. Crnom bojom je obeležena Srpska radikalna stranka kao i Srpska napredna stranka, nastala od reformisanih lidera Srpske radikalne stranke. Ne treba smetnuti s uma da su SPO i SRS nastali iz Srpskog četničkog pokreta.

* Partije koje su u koloni 2012. obeležene zvezdicom na izborima su osvojile, pojedinačno, manje od 7% glasova, što će biti interesantno uporediti sa "pretpostavkom" iz Tabele 2. 

Reforma izbornog zakonodavstva u pluralističkoj Srbiji

„Tamo gde je vlada došla na vlast kroz neki oblik javnog glasanja, poštenog ili ne, i održava barem privid ustavne legitimnosti, gerilski pokret će imati puno teškoća, jer mogućnosti građanske borbe još nisu iscrpljene.“

Ernesto Gevara

Izborno zakonodavstvo je postepeno menjano i dopunjavano od uvođenja višepartizma u SFRJ do danas. No, u kom pravcu ono ide? Zakoni govore da je sloboda političkog udruživanja zagarantovana, naravno, pod uslovima koji su, njima, nametnuti. Da li su oni podsticajni? Ne. Da bi grupa građana, nezadovoljna društveno-političkom situacijom, osnovala političku partiju potrebno je da učlani 10.000 članova i članica, koji svoje članstvo potvrđuju pred sudskim notarom. Cenu rada sudskog notara snosi inicijativa za formiranje političke partije. Cena takse za jednu sudsku overu je 50 dinara[1]. To za 10.000 članova iznosi pola milionadinara. Ista ta partija, koja je sad već registrovana kao politička partija, pred izbore ponovo treba da Republičkoj izbornoj komisiji (RIK) dostavi najmanje 10.000 overenih izjava podrške, izbornoj listi koju kandiduje, za koje ponovo treba da plati sudsku taksu od pola miliona dinara. Zakon ne upućuje na to ko će izmiriti obaveze prema sudu (plaćanje sudske takse). Moguće je da pri osnivanju partije članovi plate sudsku overu, ponaosob, pa ponovo prilikom kandidature. 

Tabela 2. – Reforma normi izbornog zakonodavstva u Srbiji od 1990. do danas.

Službeni glasnik br. (p) – (i)1	Inicijativa2	Br. izbornih jedinica	Izborni cenzus	Broj poslanika
(37/90) – (79/92)	100	250	-	250
(30/92) – (79/92, 83/92)	100	9	5%	250
(48/94)3 – (32/97–32/97)4	100	29	5%	250
(101/2005) – (101/2005)5	100	1	5%	250
(36/2009) – (104/2009)	10.000	1	5%	250
pretpostavka6	10.000	1	7%	150

1-        Zakon o uređenju partijskog organizovanja – (p); zakon o uređenju izbornog procesa (i) – koji su bili na snazi u određenom periodu.

2-        Broj građana/ki potreban za osnivanje političke partije.

3-        Zakon o političkim organizacijama koji je menjan i dopunjavan od 1990. god. do 1994. god. (37/90, 30/92 i 53/93), međutim, nije imao suštinskih promena od značaja za ovu tabelu.

4-        Zakon o izboru narodnih poslanika (79/92, 83/92, 53/93, 67/93, 107/93, 48/93, 48/94 i 32/97) i Zakon o izbornim jedinicama za izbor narodnih poslanika (32/97). Izmene zakona donete 1997. godine, usvojene su pred same parlamentarne izbore. Te izmene zakona uslovile su bojkot izbora 1997. godine, na prvom mestu Demokratske stranke i Građanskog saveza Srbije.

5-        Zakon o izboru narodnih poslanika je od 2000. godine do 2011. godine menjan i dopunjavan osam puta (57/2003, 72/2003, 18/2004, 101/2005, 85/2005,104/2009,  28/2011 i 36/2011).  Zakon je u svim promenama zadržao odredbu o Republici kao jednoj izbornoj jedinici. Zakon objavljen u Sl. gl. br. 35/2000 odnosi se na sve kasnije promene i dopune ovog Zakona po pitanju izbornih jedinica i izbornog cenzusa.

6-        O ovakvoj koncepciji zakonskog uređenja izbornog zakonodavstva se dosta govorilo u Narodnoj skupštini. Pričalo se da treba povećati izborni cenzus sa 5% na 7% i da broj poslanika treba smanjiti sa 250 na 150; što su pravdali uštedom na javnim rashodima. Ovakav koncept je okarakterisan kao pokušaj da se zakonski uspostave uslovi za stvaranje dvo ili dvo i po partijskog sistema. Da je ovakav koncept izglasan u parlamentu, na izborima 2012. godine u Narodnu skupštinu  bi ušli samo predstavnici tri najjače koalicije (koalicije oko DS-a, SNS-a i SPS-a). Pogledati Tabelu 1.

Ova priča, o reformi izbornog zakonodavstva, odn. tranziciji od jednopartizma, preko pluralizma, ka dvo ili dvo i po partizmu, svoj najjasniji oblik dobija baš u vremenu u kome smo mi danas. Taj najjasniji oblik odražava se jasnoćom jednobrazja politika mainstreampartija. Ne jednobrazja, makar ne eksplicitno, u programima već u praksi njihovog političkog delovanja. To stanje oslikava se izbornim sistemom, proporcionalnim uz jednu izbornu jedinicu, kao i  slobodnim poslaničkim mandatimai pozitivnom diskriminacijom.

U ovom periodu, najjasnije se primeti taj trgovački karakter parlamenta. On postaje pijaca na kojoj se kupuje i prodaje politička moć.

U prilog ovome govori i stanje u Narodnoj skupštini pred formiranje vlade. Jasan pokazatelj toga da se radi o partijama u čijim praktičnim politikama nema razlike je i trgovina pri formiranju vlade. Višenedeljna neizvesnost o tome ko će formirati vladu, po objavljivanju izbornih rezultata, govori tome u prilog. Jednostavno, najbolji „trgovci“ će oformiti vladu.

Drugi pokazatelj je svakako promena u lokalnim vlastima, po ugledu na republičku vlast, u većini opština gde je ranije formirana vlast u kojoj participiraju republički opozicionari. Ovo je moguće posredstvom posredno uređenih lokalnih izbora, koje nalaže Zakon o lokalnim izborima[2]. Po sili ovog Zakona, građanstvo glasa za odborničke liste, i tako učestvuje u formiranju lokalnog parlamenta. Parlament, dalje, bira predsednika opštine, odn. gradonačelnika, i Opštinsko veće, odn. Gradsko veće. Predsednik opštine, odn. gradonačelnik, je na čelu Veća.

Ovim se omogućava da lideri partija, bez ikakve konsultacije sa biračima, a pozivajući se na njihovu volju manifestovanu izbornim rezultatom, prekrajaju lokalnu vlast.

Dvopartijski sistem, je u tom smislu, daleko najsvrsishodniji; jer nema pregovaranja o formiranju vlade; bar ne eksplicitno. Ko pobedi na izborima, formira vladu. U dvopartijskom sistemu trgovački karakter parlamenta nije transparentan do te mere, te je stoga i taj sistem daleko opasniji.

"Nigde političari ne predstavljaju odvojeniji i moćniji deo nacije nego baš u Severnoj Americi. Obema velikim strankama, koje se naizmenično smenjuju na vlasti, vladaju ljudi koji od politike prave posao, špekulišu s mestima kako u zakonodavnoj skupštini saveza, tako i u skupštinama pojedinih država, ili žive od agitacije za svoju stranku, a kad ona pobedi, dobijaju za nagradu položaje. Poznato je kako se Amerikanci u poslednjih trideset godina trude da stresu taj nesnosni jaram i kako, uprkos svemu tome, sve dublje zapadaju u ovu močvaru korupcije. Baš u Americi možemo najbolje videti kako se razvija taj proces osamostaljivanja državne vlasti u odnosu na društvo kome je ona prvobitno imala da služi samo kao oruđe. Tamo nema dinastije, nema plemstva, nema stajaće vojske, osim ono malo ljudi za čuvanje Indijanaca, nema birokratije sa stalnim mestima ili pravom na penziju. Pa ipak imamo tamo dve velike bande političkih špekulanata koje neizmenično uzimaju u svoje ruke državnu vlast, zloupotrebljavaju je najkoruptivnijim sredstvima u najkoruptivnije svrhe – a nacija je nemoćna prema tim dvema krupnim kartelima političara, koji je tobože služe, a u stvari vladaju njome i pljačkaju je." 

Fridrih Engels

---

[1]Čl. 2. Pravilnika o naknadi za overu potpisa birača koji podrži izbornu listu za izbor narodnih poslanika (Sl. gl. br. 42/2000 i 43/2002)

[2]Ovaj Zakon stupio je na snagu 29. 12. 2007. godine (Sl. gl. br. 129/2007) i menjan je i dopunjavan u dva navrata (Sl. gl. br. 34/2010 i 54/2011).