PobunaProba

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 4. avgusta 2012. godine

“Kada represivne snage ostaju na vlasti uprkos zakonima koje su same donele, trebalo bi smatrati da je mir već narušen.“

Ernesto Gevara

Ko su represivne snage? Ko donosi zakone koji omogućavaju opstanak na vlasti, i koji su to zakoni? Sve počinje nakaradnim izbornim zakonima, koji obezbeđuje opstanak političkog kartela u vrhu. Nekad na vlasti, a nekad u opoziciji. Ukoliko analiziramo višestranački period u Srbiji, videćemo da su u Narodnoj skupštini, uglavnom, iste partije i, uglavnom, isti “narodni” predstavnici.

Tabela 1. –Partije zastupljene u Narodnoj skupštiniu periodu od 1990. do 2012. godine.

1990.	1992.	1993.	1997.³	2000.	2003.	2007.	2008.	2012.
SPS	SPS	SPS	SPS²	DOS	SRS	SRS	DS	SNS
SPO	SRS	DEPOS	SRS	SPS	DSS	DS	SRS	DS
DS	DEPOS¹	SRS	SPO	SRS	DS	DSS	DSS	SPS
	DS	DS			G17+⁴	G17+	SPS	DSS*
		DSS			SPO	SPS	LDP	LDP⁵*
					SPS	LDP		URS⁶*

1- DEPOS – Demokratski pokret Srbije – Sačinjavali su je DSS (od 1992.) i SPO, od većih stranaka.

2- SPS u koaliciji sa JUL-om i Novom demokratijom. S’ obzirom na to da je JUL bio satelitska partija SPS-a a da je Nova demokratija bila marginalna stranka, do ovih izbora u koaliciji DEPOS, treba računati kao da je ovo SPS a ne bilo kakva koalicija.

3- Demokratska stranka bojkotuje izbore za narodne poslanike 1997. godine, zbog prekrajanja izbornih jedinica.

4- Centru se priključuje i nova politička partija G17+, koja zauzima poziciju desnog centra. Inače, posle ubistva Zorana Đinđića, 2003. godine, dolazi do komešanja u centru. Pored partije G17+, koja nastaje iz istoimene nevladine organizacije bliske DS-u, formira se i partija Liberalnodemokratska (2005.), istupanjem nekih članova iz DS-a.

5- Liberalnodemokratska partija nije samostalno izašla na izbore 2012. godine. Izašla je u kolaiciji PREOKRET, u kojoj je, između ostalih manjih partija, bio i Srpski pokret obnove. Shodno nesrazmernoj snazi unutar koalicije, koja je u korist Liberalnodemokratske partije, nema smisla to predstaviti bilo kako drugačije nego kao LDP; uprkos tome što je SPO u Narodnoj skupštini oformio zasebni poslanički klub.

6- Na koaliciju Ujedinjeni regioni Srbije treba gledati kao na G17+, zbog očigledne nesrazmere.

· * Crvenom bojom je obeležena Socijalistička partija Srbije i sve koalicije u kojima je ona bila dominantna. Sivom bojom je obeležen Srpski pokret obnove i sve koalicije u kojima je on bio dominantan. Žutom bojom je obeležena Demokratska stranka i sve koalicije u kojima je ona bila dominantna kao i sve partije koje su nastale iz nje. Crnom bojom je obeležena Srpska radikalna stranka kao i Srpska napredna stranka, nastala od reformisanih lidera Srpske radikalne stranke. Ne treba smetnuti s uma da su SPO i SRS nastali iz Srpskog četničkog pokreta.

* Partije koje su u koloni 2012. obeležene zvezdicom na izborima su osvojile, pojedinačno, manje od 7% glasova, što će biti interesantno uporediti sa "pretpostavkom" iz Tabele 2.

Reforma izbornog zakonodavstva u pluralističkoj Srbiji

„Tamo gde je vlada došla na vlast kroz neki oblik javnog glasanja, poštenog ili ne, i održava barem privid ustavne legitimnosti, gerilski pokret će imati puno teškoća, jer mogućnosti građanske borbe još nisu iscrpljene.“

Ernesto Gevara

Izborno zakonodavstvo je postepeno menjano i dopunjavano od uvođenja višepartizma u SFRJ do danas. No, u kom pravcu ono ide? Zakoni govore da je sloboda političkog udruživanja zagarantovana, naravno, pod uslovima koji su, njima, nametnuti. Da li su oni podsticajni? Ne. Da bi grupa građana, nezadovoljna društveno-političkom situacijom, osnovala političku partiju potrebno je da učlani 10.000 članova i članica, koji svoje članstvo potvrđuju pred sudskim notarom. Cenu rada sudskog notara snosi inicijativa za formiranje političke partije. Cena takse za jednu sudsku overu je 50 dinara[1]. To za 10.000 članova iznosi pola milionadinara. Ista ta partija, koja je sad već registrovana kao politička partija, pred izbore ponovo treba da Republičkoj izbornoj komisiji (RIK) dostavi najmanje 10.000 overenih izjava podrške, izbornoj listi koju kandiduje, za koje ponovo treba da plati sudsku taksu od pola miliona dinara. Zakon ne upućuje na to ko će izmiriti obaveze prema sudu (plaćanje sudske takse). Moguće je da pri osnivanju partije članovi plate sudsku overu, ponaosob, pa ponovo prilikom kandidature.

Tabela 2. – Reforma normi izbornog zakonodavstva u Srbiji od 1990. do danas.

Službeni glasnik br. (p) – (i)¹	Inicijativa²	Br. izbornih jedinica	Izborni cenzus	Broj poslanika
(37/90) – (79/92)	100	250	-	250
(30/92) – (79/92, 83/92)	100	9	5%	250
(48/94)³ – (32/97–32/97)⁴	100	29	5%	250
(101/2005) – (101/2005)⁵	100	1	5%	250
(36/2009) – (104/2009)	10.000	1	5%	250
pretpostavka⁶	10.000	1	7%	150

1- Zakon o uređenju partijskog organizovanja – (p); zakon o uređenju izbornog procesa (i) – koji su bili na snazi u određenom periodu.

2- Broj građana/ki potreban za osnivanje političke partije.

3- Zakon o političkim organizacijama koji je menjan i dopunjavan od 1990. god. do 1994. god. (37/90, 30/92 i 53/93), međutim, nije imao suštinskih promena od značaja za ovu tabelu.

4- Zakon o izboru narodnih poslanika (79/92, 83/92, 53/93, 67/93, 107/93, 48/93, 48/94 i 32/97) i Zakon o izbornim jedinicama za izbor narodnih poslanika (32/97). Izmene zakona donete 1997. godine, usvojene su pred same parlamentarne izbore. Te izmene zakona uslovile su bojkot izbora 1997. godine, na prvom mestu Demokratske stranke i Građanskog saveza Srbije.

5- Zakon o izboru narodnih poslanika je od 2000. godine do 2011. godine menjan i dopunjavan osam puta (57/2003, 72/2003, 18/2004, 101/2005, 85/2005,104/2009, 28/2011 i 36/2011). Zakon je u svim promenama zadržao odredbu o Republici kao jednoj izbornoj jedinici. Zakon objavljen u Sl. gl. br. 35/2000 odnosi se na sve kasnije promene i dopune ovog Zakona po pitanju izbornih jedinica i izbornog cenzusa.

6- O ovakvoj koncepciji zakonskog uređenja izbornog zakonodavstva se dosta govorilo u Narodnoj skupštini. Pričalo se da treba povećati izborni cenzus sa 5% na 7% i da broj poslanika treba smanjiti sa 250 na 150; što su pravdali uštedom na javnim rashodima. Ovakav koncept je okarakterisan kao pokušaj da se zakonski uspostave uslovi za stvaranje dvo ili dvo i po partijskog sistema. Da je ovakav koncept izglasan u parlamentu, na izborima 2012. godine u Narodnu skupštinu bi ušli samo predstavnici tri najjače koalicije (koalicije oko DS-a, SNS-a i SPS-a). Pogledati Tabelu 1.

Ova priča, o reformi izbornog zakonodavstva, odn. tranziciji od jednopartizma, preko pluralizma, ka dvo ili dvo i po partizmu, svoj najjasniji oblik dobija baš u vremenu u kome smo mi danas. Taj najjasniji oblik odražava se jasnoćom jednobrazja politika mainstreampartija. Ne jednobrazja, makar ne eksplicitno, u programima već u praksi njihovog političkog delovanja. To stanje oslikava se izbornim sistemom, proporcionalnim uz jednu izbornu jedinicu, kao i slobodnim poslaničkim mandatimai pozitivnom diskriminacijom.

U ovom periodu, najjasnije se primeti taj trgovački karakter parlamenta. On postaje pijaca na kojoj se kupuje i prodaje politička moć.

U prilog ovome govori i stanje u Narodnoj skupštini pred formiranje vlade. Jasan pokazatelj toga da se radi o partijama u čijim praktičnim politikama nema razlike je i trgovina pri formiranju vlade. Višenedeljna neizvesnost o tome ko će formirati vladu, po objavljivanju izbornih rezultata, govori tome u prilog. Jednostavno, najbolji „trgovci“ će oformiti vladu.

Drugi pokazatelj je svakako promena u lokalnim vlastima, po ugledu na republičku vlast, u većini opština gde je ranije formirana vlast u kojoj participiraju republički opozicionari. Ovo je moguće posredstvom posredno uređenih lokalnih izbora, koje nalaže Zakon o lokalnim izborima[2]. Po sili ovog Zakona, građanstvo glasa za odborničke liste, i tako učestvuje u formiranju lokalnog parlamenta. Parlament, dalje, bira predsednika opštine, odn. gradonačelnika, i Opštinsko veće, odn. Gradsko veće. Predsednik opštine, odn. gradonačelnik, je na čelu Veća.

Ovim se omogućava da lideri partija, bez ikakve konsultacije sa biračima, a pozivajući se na njihovu volju manifestovanu izbornim rezultatom, prekrajaju lokalnu vlast.

Dvopartijski sistem, je u tom smislu, daleko najsvrsishodniji; jer nema pregovaranja o formiranju vlade; bar ne eksplicitno. Ko pobedi na izborima, formira vladu. U dvopartijskom sistemu trgovački karakter parlamenta nije transparentan do te mere, te je stoga i taj sistem daleko opasniji.

"Nigde političari ne predstavljaju odvojeniji i moćniji deo nacije nego baš u Severnoj Americi. Obema velikim strankama, koje se naizmenično smenjuju na vlasti, vladaju ljudi koji od politike prave posao, špekulišu s mestima kako u zakonodavnoj skupštini saveza, tako i u skupštinama pojedinih država, ili žive od agitacije za svoju stranku, a kad ona pobedi, dobijaju za nagradu položaje. Poznato je kako se Amerikanci u poslednjih trideset godina trude da stresu taj nesnosni jaram i kako, uprkos svemu tome, sve dublje zapadaju u ovu močvaru korupcije. Baš u Americi možemo najbolje videti kako se razvija taj proces osamostaljivanja državne vlasti u odnosu na društvo kome je ona prvobitno imala da služi samo kao oruđe. Tamo nema dinastije, nema plemstva, nema stajaće vojske, osim ono malo ljudi za čuvanje Indijanaca, nema birokratije sa stalnim mestima ili pravom na penziju. Pa ipak imamo tamo dve velike bande političkih špekulanata koje neizmenično uzimaju u svoje ruke državnu vlast, zloupotrebljavaju je najkoruptivnijim sredstvima u najkoruptivnije svrhe – a nacija je nemoćna prema tim dvema krupnim kartelima političara, koji je tobože služe, a u stvari vladaju njome i pljačkaju je."

Fridrih Engels

[1]Čl. 2. Pravilnika o naknadi za overu potpisa birača koji podrži izbornu listu za izbor narodnih poslanika (Sl. gl. br. 42/2000 i 43/2002)

[2]Ovaj Zakon stupio je na snagu 29. 12. 2007. godine (Sl. gl. br. 129/2007) i menjan je i dopunjavan u dva navrata (Sl. gl. br. 34/2010 i 54/2011).

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 1. avgusta 2012. godine

Šta to, danas, imamo u našoj zemlji? Imamo novoizabranog premijera, koji je, ujedno, i ministar policije. Veoma zgodno, imajući u vidu da su u zemlji policijske snage daleko obučenije od vojnih; ukoliko izuzmemo Specijalnu brigadu VS, mada su uslovi za obuku daleko bolji u Žandarmeriji. S' druge strane, imamo ministra odbrane koji je i sekretar Saveta za bezbednost, koji vrši kontrolu nad radom svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi u Republici. To je ona čuvena promena Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije[1], gde se daje ovlašćenje predsedniku Republike da imenuje sekretara Saveta. Predsednik je i po starom Zakonuimenovao sekretara Saveta, imenujući šefa kabineta, s' tim što je po starom Zakonu bilo nespojivo da tu funkciju obavlja član vlade. Osnova je bila u toj nespoivosti. Ovo potkrepljuje priču o licemerstvu Tomislava Nikolića koji je izborom za predsednika Republike dao ostavku na stranačke funkcije i proklamovao sebe „predsednikom svih građana“, a sa druge strane jedno od najodgovornijih predsedničkih ovlašćenja, kontrolu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, delegira svom stranačkom nasledniku.

Dakle, imamo vladu u kojoj je predsednik ujedno i ministar policije a potpredsednik, ujedno najjači lider među koalicionim partnerima, ministar odbrane i sekretar pređašnje pomenutog Saveta.

U teoriji policijske države navodi se država koja se ne libi da upotrebi monopol fizičke prinude, kako bi učvrstila svoju dominaciju nad građanstvom. Da li je to jedini kriterijum koji može da okarakteriše policijsku državu. Pravo je pitanje, za koje potrebe je državi potrebna Žandarmerija? Ministarstvo unutrašnjih poslova kaže da je Žandarmerija oformljena radi suzbijanja terorizma, održavanja javnog reda i mira i pružanja pomoću u vanrednim situacijama. U svakom slučaju, borba protiv terorizma nije baš najstabilniji razlog; s obzirom da policija ima Protivterorističku jedinicu (PTJ) i Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ), koje nisu u sastavu Žandarmerije. Povrh toga i vojska ima antiterorističke jedinice u sklopu Specijalne brigade VS. Održavanje javnog reda i mira je oblast u kojoj se Žandarmerija pokazala najviše puta. Da li joj je za to potrebno teško naoružanje?

Da li je ovo svesno jačanje policijskih jedinica i akumulacija moći u vodećim liderima, predstavlja pretpostavku da se ta moć koristi za demonstraciju moguće aktivnosti policije naspram, eventualno, pobunjenog građanstva? Da li se pretpostavka upotrebe policije u razbijanju demonstracija ili nekog šireg bunta, može uzeti kao osnov da se jedna država okarakteriše kao policijska? - A u zemlji zaista postoji potencijal za izbijanje nereda širih razmera; za šta je jedino sistem odgovoran. - Ja smatram da mora! Kako bi se inače u jednoj pravnoj državi, makar i u onom neoliberalnom smislu, moglo pravdati ovo preuzimanje vojnih zaduženja od strane policije.

Inače je i za mnogo manje demonstracije država izvodila Žandarmeriju na teren. Setimo se slučaja u Kragujevcu, kada je fabrici Jura (Yura) dat plac koji je formalno-pravno bio u vlasništvu nekolicine građana. Žandarmerija je opkoljavala plac dok su izvođači radova montirali fabričku zgradu. Šta bi bilo ukoliko bi građanski bunt bio širih razmera od desetine gnevnih građana naoružanih pogrdnim rečima? Da li bi se država, ili možda preciznije rečeno elita, prihvatila svog prava na monopol fizičke prinude?

Imamo, dakle, pravo države na monopol fizičke prinude, koji se manifestuje policijskom represijom, u krajnjem slučaju; imamo jako oružije, razvijene policijske jedinice; i, na posletku, nedostaje samo volja da se, u slučaju potrebe, taj monopol fizičke prinude i iskoristi. Kao u lošim američkim filmovima o nuklearnom ratu; sve je spremno, samo da se pritisne crveni taster.

Pripadnici Žandarmerije

	Policija	Vojska
Broj zaposlenih lica	46.126¹	30.000²


Prosečna plata	56.000,00 din	43.480,00 din

1- 46.126 zaposlenih u MUP-u od čega 27.408 uniformisanih lica, od čega 3.734 pripadnika Žandarmerije(što je prema vojnim standardima u rangu omanje brigade), 265 pripadnika SAJ-a i 215 pripadnika PTJ-a.

2- Krajnji cilj profesionalizacije vojske je 30.000 profesionalnih pripadnika i pripadnica Vojske Srbije.

[1]3. stav 7. člana ovog Zakona, „Šef kabineta predsednika Republike je sekretar Saveta po položaju.“, zamenjen je stavom „Sekretara saveta imenuje i razrešava predsednik Republike“. (Sl. gl. br. 116/2007 i 72/2012.)