Napisao Dule Marinković
Objavljeno 9. juna 2014. godine

Komentar na vest objavljenu u Politici, 9. juna 2014. godine.

U današnjoj ‘Politici’ osvanuo je tekst ‘Ruža preživela zub vremena’, u kome se govori o unutarstranačkim reformama Socijalističke partije Srbije (SPS). Naime, u proteklom periodu je bilo dosta polemike u javnosti u vezi sa namerom vrha SPS-a da promeni ime, politiku i internacionalnu afilijaciju stranke. S obzirom na to da je SPS video svoje mesto u novooformljenoj međunarodnoj političkoj organizaciji ‘Progresivna alijansa’ formiranoj kao alternativa Socijalističkoj internacionali (SI), rukovodstvo je došlo na ideju da napravi samo naizgled kopernikanski obrt te promeni ime stranke i prilagodi tako da prema imenu odgovara novim međunarodnim stremljenjima stranke. No, kako je u Srbiji progresivno ime ["napredno"] zauzeto, a verovatno većim delom i pritiskom stručnjaka iz oblasti političkog marketinga ili čega već, odustalo se od ovakve namere. Što se tiče promene politike stranke, ona je apsolutno nepotrebna jer je u skladu sa političkim programima partija članica Progresivne alijanse [socijaldemokratske, trećeputaške]. Tako da je svakako jedino realno "promeniti" međunarodnu organizaciju, odnosno pristupiti međunarodnoj organizaciji – imajući u vidu da SPS nije punopravna članica SI niti bilo koje druge međunarodne političke organizacije. U osnovi najtrezvenija izjava u ovom kontekstu jeste izjava Branka Ružića, koji postavlja vrlo jasno retoričko pitanje, zašto bi SPS nakon toliko uloženog truda u građenje slike o njemu kao “nečemu što je levičarsko”, menjao svoj brend. I apsolutno je jasno da bi na političkom tržištu, u grupi povlašćenih političkih brendova, SPS promenom svog brenda samo mogla biti na gubitku.

Sve ovo izneto je zapravo ne toliko interesantno i ne odudara toliko od politike ostalih partija centra. Naime, ono što ovaj događaj izdvaja su izjave čelnika SPS-a, u kojima oni sebe kandiduju za baštinike imena i dela Dimitrija Tucovića. Ovo je već u direktnoj vezi sa politikom koju zastupa SPS, kako onom koju kandiduje svojim političkim programom tako i onom, ne toliko drugačijom, koju svesrdno sprovodi u koaliciji sa vladajućom Srpskom naprednom strankom (SNS). S tim u vezi, Ivica Dačić kaže: “Pravo ime za našu partiju je Socijaldemokratska stranka Srbije kao što je nekad bila partija Dimitrija Tucovića [Srpska socijaldemokratska stranka, prim. aut.]. Ali to nije realno da se desi.”

Potpredsednica SPS-a, Slavica Đukić Dejanović kaže da bi eventualne promene u SPS-u predstavljale, kako prenosi Politika, “novo okupljanje, ali ‘umiveno, na način kako se to u politici radi i usklađeno s aktuelnim trenucima.’” Politika ovde postavlja sledeće pitanje: “Da li tako ‘umiveni’ socijalisti mogu biti naslednici Dimitrija Tucovića?” Da li su zapravo ti isti sociajalisti i pre tog ‘umivanja’ mogli biti naslednici Dimitrija Tucovića? I da li je dovoljno okačiti ime firme na kojoj piše ‘socijalisti’, ‘socijaldemokrate’ ili ‘levica’ pa da se odmah, kao u primeru odgovora istoričara Predraga Markovića, ta firma smatra naslednikom ideje Dimitrija Tucovića? Ili su ipak iznad tog pukog poistovećivanja sa nazivom stranaka bitniji politički program i politička praksa? Zaista, možete se zvati bilo kako, čak i ne poštovati naučni osnov pri određivanju naziva stranke [onaj koji treba da je u skladu sa političkim ciljevima stranke], ali ukoliko je vaš politički program zasnovan na očuvanju kapitalističkog načina proizvodnje, te zalaganjima za ‘umivanje’ kapitalizma i na socijalšovinizmu, dakle svemu onome protiv čega je Tucović kao član Druge Internacionale ustajao, onda sebe ne možete nazivati političkim naslednikom Tucovića, osim ukoliko nemate nameru da ime i delo Dimitrija Tucovića ponudite uz svoj politički brend – onako kao što Blic subotom uz svoje izdanje poturi po nekog književnog velikana – zarad što bolje prodaje svog proizvoda, političke magle.

U Srbiji danas nema političke partije koja sebe može nazvati baštinikom ideje Dimitrija Tucovića, i time se ne treba zavaravati. Da li će je biti? Naravno da hoće, i to će isključivo biti politički dosledna radnička partija – nastala inicijativom baze – sa nedvosmisleno jasnim komunističkim programom.

Klasna borba 
2. jun 2014.

Radnici Fabrike pumpi „Jastrebac“ protestuju od petka 31.05.2014. godine ispred zgrade Privrednog suda u Nišu zahtevajući da Agencija za privredne registre (APR) uvaži smenu direktora Jovice Stankovića. Ovu odluku doneo je Nadzorni odbor fabrike 24.03.2014. godine, a kasnije potvrdila i Skupština poverilaca. Nadzorni odbor je predložio i razrešenje Ljubomira Kostića, lica zaduženog za praćenje Plana reorganizacije. Navedene mere prouzrokovane su neodgovornim i nesavesnim radom, kao i nizom nezakonitih aktivnosti kojima su Jovica Stanković i Ljubomir Kostić nanosili materijalnu štetu „Jastrepcu“, a na osnovu kojih je Nadzorni odbor podneo i krivične prijave protiv navedenih lica.

Agencija za privredne registre Republike Srbije 07.04.2014. godine donosi rešenje kojim se odbija registraciona prijava promene podataka kod A.D. Jastrebac na osnovu odlukeNnadzornog odbora, uz obrazloženje da organi i izvršna lica izabrani na osnovu Plana reorganizacije nisu promenljivi u periodu realziacije plana, i da smena direktora zahteva i podnošenje izmenjenog Plana reorganizacije koji je potrebno izglasati na Skupštini poverilaca. Dana 19.05.2014. godine Skupština poverilaca Jastrepca potvrđuje odluku Nadzornog odbora i podnosi Privrednom sudu u Nišu zahtev za promenu organa upravljanja „Jastrepca“ na osnovu koga bi po usvajanju Agencija za privredne registre izvršila odgovarajuću promenu ovlašćenog lica fabrike. Rešenjem od 26.05.2014. godine APR i ovaj put odbija registracionu prijavu, nakon čega se radnici odlučuju za protest ispred Privrednog suda u Nišu predajući sudu i zahtev za preispitivanje obaveza, ovlaštenja i odgovornosti sudija zaduženih za A.D. Jastrebac Niš.

Prema rečima radnika nadležne sudije nesavesno obavljaju svoj posao tretirajući A.D. Jastrebac proizvoljno nekad kao privredno društvo, a nekad kao firmu u stečaju, pa se u skladu sa tim pozivaju i na različite odredbe zakona kao i zakone koji su zastareli.  

Od kako je pokrenut postupak za smenjivanje Jovice Stankovića, radnici ne primaju lične dohotke, a fabrika ostaje bez novih ugovora i plaćenih poreza na koje im idu kamate. Jovica Stanković i Ljubomir Kostić za novonastalu situaciju optužuju radnike, potpuno ignorišući činjenicu da su radnici ti koji su se pobunili protiv nezakonitog poslovanja da bi spasili svoju fabriku. Ljubomir Kostić, kao lice zaduženo za praćenje Plana reorganizacije, trebalo je da o svim nepravilnostima i nezakonskim radnjama u toku sprovođenja Plana reorganizacije obaveštava sudiju Dragana Zdravkovića, što nije činjeno. Umesto njega izveštaje o svim nepoštovanjima zakona, radnjama koje su vršene protiv interesa radnika i poverilaca, kao i o potrebama za promenom u planu reorganizacije itd., nadležnom sudiji je u poslednjih godinu i po dana podnosio Nadzorni odbor. Po tom osnovu kontradiktoran je pismeni izveštaj suda da nisu primali nikakva obaveštenja, koji su nam iz „Jastrepca“ dali na uvid. 

„Jastrebac“ je prvi put privatizovan 2006. godine kada je za 42,3 milona dinara konzorcijum, koji su činili Uniteh iz Smedereva i kompanija Delta M, postao većinski vlasnik fabrike. Brzo se ispostavilo da kupci nisu zainteresovani za nastavak proizvodnje, te da je kompanija Delta M ušla u konzorcijum radi prisvajanja 44 ara zemljišta u vlasništvu „Jastrepca“ na kome se danas sa pratećim objektima i parkingom nalazi hipermarket Tempo. Radnici formiraju štrajkački odbor i poništavaju ovu privatizaciju, da bi 2007. godine fabrika bila kupljena od strane ruskog „Skaj servisa“.

Novi vlasnici osnivaju tzv. kćerke firme („Jastrebac Hidromaž“, „Unipump“, „Pumpatrejd“) preko kojih izvlače kapital iz „Jastrepca“ dok se obaveze prema radnicima zanemaruju, a fabrika gura u likvidaciju. Samostalni sindikat Jasrepca, zajedno sa Naissusom iz Niša, JKP Medijanom i firmom Union M2 iz Požarevca 2010. godine uplaćuje Privrednom sudu pokretanje stečajnog postupka u vrednosti od 500.000 dinara sa pripremljenim Planom reorganizacije. Utvrđivanjem potraživanja u stečajnom postupku, bivšim vlasnicima koji su tvrdili da su u „Jastrebac“ uložili 1,5 miliona evra priznato je potraživanje od 9 miliona dinara, dok su na osnovu zaostalih zarada kao većinski poverioci utvrđeni radnici (53%). Potraživanje bivših vlasnika preko „Hidromaža“ uglavnom je zasnovano na prevari kojom su neki od radnika navedeni da svoja potraživanja od „Jastrepca“ na ime zaostalih zarada predaju „Hidromažu“. U predstečajnom postupku bivši vlasnici su nepokretnu imovinu, opremu, mašine kao i intelektualnu svojinu prebacivali na „Hidromaž“ za šta ih je „Jastrebac“ tužio i sredinom 2011. godine dobio spor po kome je firmi vraćena nezakonito oteta imovina.

Iz Samostalnog sindikata Jastrepca napominju da su u periodu od 02.07.2010. godine od kada je Skupština poverilaca izglasala Plan reorganizacije pa do sredine 2011. godine (dok sudski postupak protiv „Hidromaža“ nije okončan) po potrebi upošljavali radnike da bi se zarađivao novac za tužbe i takse Privrednom sudu. Kako naglašavaju u tom periodu u fabrici sve poslove obavlja desetak radnika koji čuvaju imovinu fabrike i uspevaju da zarade 5 miliona dinara za nepunih šest meseci, što navode kao još jedan od dokaza da potražnje za njihovim proizvodima i uslugama ima.

Reorganizaciju počinju sa 4 zaposlena radnika, povećanjem obima posla 2013. godine u Jastrepcu radi njih stotinjak. Firma redovno izmiruje obaveze prema radnicima, prema dobavljačima i prema državi. Prodajom 50 ari zemljišta za 800 hiljada evra povezan je staž i bivšim i sadašnjim radnicima bez opterećivanja države. Na ovom mestu radnici napominju da je „država prodala ceo Jastrebac za 113 hiljada evra dok je vrednost tek dvadesetog dela samog njihovog zemljišta gotovo osam puta veća“. Po rečima radnika, da se  direktor Jovica Stanković zajedno sa Ljubomirom Kostićem odgovorno ponašao, fabrika bi do sada mogla da uposli i 300 radnika, a pozitivno poslovanje fabrika je, uprkos tome, postizala delovanjem Nadzornog odbora i sindikata.

Radnici bivše rukovodstvo terete za niz nezakonitih radnji od kojih posebno ističu: nepoštovanje Zakona o radu, neurađene ISO programe, kao i namerno neugovaranje poslova čime je umesto „Jastrepcu“ otvaran prostor privatnim firmama, a „Jastrebac“ oštećen za više miliona dinara. U prilog optužbi da je svesno terao „Jastrebac“ u likvidaciju ide i činjenica da je bivši direktor Jovica Stanković samovoljno, bez informisanja Nadzornog odbora, na osnovu potraživanja od 345 hiljda dinara koje „Jastrebac“ ima prema „Hidromažu“ uplatio stečajni postupak „Hidromaža“ u vrednosti od 300 hiljada dinara. Pošto je očigledno da „Jastrebac“ nema računicu u navedenom postupku, postravlja se pitanje da li se pokretanjem ovog stečaja otvara prostor bivšim vlasnicima da ponovo „bace šapu“ na „Jastrebac“.

Pored toga u toku 2013. godine Poreska uprava sa računa „Jastrepca“ nezakonito skida 16 milona dinara na ime starih potraživanja koja nisu prijavljena u zakonskom roku od 120 dana od pokretanja stečaja. Da bi rešio spor sa Poreskom upravom Nadzorni odbor upućuje zahtev za odlaganjem duga, čime se nezakoniti dug ne priznaje nego se sa Poreskom upravom ulazi u upravni spor kroz koji bi novac trebaolo da se vrati „Jastrepcu“. Sa druge strane, Jovica Stanković i Ljubomir Kostić lažno obaveštavaju skupštinu poverilaca, Nadzorni odbor i radnike da je predstečajni postupak jedini način za izlazak iz „situacije Poreskom upravom“, što biva i poslednji okidač za njihovo smenjivanje.

Da će radnici „Jastrepca“ bez obzira na sve smetnje koje im trenutno stoje na putu ostati istrajni u svojim zahtevima svedoče i godine borbe za rad fabrike koje su iza njih. Kad se osvrću na dve poništene privatizacije, više od deset godina štrajkova, protesta, tužbi i beskrajnih pravnih sporova, kažu da ih je, pored istrajnosti, održalo jedinstvo i sindikat koji je dosledno radio na očuvanju fabrike i radničkih interesa.

Suočeni sa novim teškoćama oni danas javno postavljaju pitanje:

Zašto se svako malo na ovaj ili onaj način sabotira rad „Jastrepca“? Kome ide u prilog da se firma koja dokazano dobro posluje i u najtežim uslovima ugasi? Zašto je apel koji su uputili predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću 22.04.2014. godine ostao bez odgovora? Zašto niko od nadležnih ne pominje jastrepčeve pumpe iako su sve kojima raspolažu javno ponudili državi na revers za posledice saniranja od popolava? I pre svega, zašto država godinama ne radi ništa da bi zaštitila „Jastrebac“? 

Klasna borba
29. maj 2014. 

Već smo u nekoliko navrata izveštavali o borbi 4 500 niških radnika za isplatu zaostalih zarada koje im država duguje. Podsećamo, bivši radnici niških fabrika udružili su svoje zahteve 2009. godine. Prvih godina vođena je borba sa rukovodstvima preduzeća za dostupnost spiskova i povezivanje radnog staža. Do 2009. godine većina radnika je bila prinuđena da po osnovama različitih socijalnih programa napusti radna mesta, 2010. godine su izdejstvovali povezivanje radnog staža, a tek decembra 2012. godine ulaze u pregovore sa Vladom kroz koje je trebalo da se postigne dogovor o prioritetima, načinu i modelu isplate zaostalih zarada koje im se duguju od 2000. godine.

Nakon niza sastanaka sa predstavnicima Vlade, sastanak zakazan za 25.jul 2013.godine radnicima je predstavljen kao kruna dogovora na kome će se konačno doći do rešenja. Međutim radi tada aktuelne rekonstrukcije Vlade Srbije, ovaj sastanak biva odložen, a problem zaostalih zarada stavljen na čekanje. 

Šest meseci kasnije pod pritiskom radnika, organi nove vlasti dolaze na ideju o formiranju radne grupe  koja je trebalo da do 15. 03. 2014. godine predloži model i početak isplate zaostalih zarada.

Međutim, prema informacijama koje su dostupne svim radnicima, radna grupa nije imala nikakve aktivnosti  sve do sada, ne računajući njeno formiranje. Stoga se ispostavlja da su sastanci, zapisnici i rokovi, koje je radna grupa sebi postavljala, bili samo deo predizborne kampanje kojom se kupovalo vreme. Kako radnici saznaju, radna grupa ne funkcioniše jer još nisu konstituisana ministarstva nove Vlade, nisu imenovani državni sekretari, te nemaju od koga da primaju smernice. Međutim, ključne ličnosti koje su od samog početka učestvovale u pregovorima ispred Ministarstva finansija i privrede su sada na funkciji predsednika radne grupe (Mišela Nikolić) i šefa kabineta premijera (Ivica Kojić – u vreme početka pregovora na funkciji šefa kabineta  tadašnjeg ministra finansija Mlađana Dinkića), pa se osnovano sumnja da se sa rešenjem problema zaostalih zarada odugovlači iz drugih razloga. 

Pretpostavlja se da se iz Vlade čeka isticanje produženog roka od 5 meseci koji je dat za utvrđivanje dugovanja svih preduzeća u restrukturiranju nakon koga će mnoga preduzeća otići u stečaj, gde će se potraživanje zaostalih zarada vršiti iz stečajne mase po kome su lični dohoci u četvrtom redu prioriteta. Na taj način država bi se rešila većine radnika, dok bi radnici s obzirom na dugovanja navedenih preduzeća ostali praznih ruku.

U međuvremenu, radnici koji nisu primali zarade od 2000. godine suočeni su sa tužbama za dugove na ime komunalija, poreza i električne energije, koje im se zadnjih godina obrušavaju na ionako minimalne ili nepostojeće kućne budžete. 

Pre godinu dana iz Vlade je radnicima dat predlog da se za 1000 najugroženijih isplati jednokratna pomoć od 20 000 dinara, što je još jedno u nizu obećanja o kome se pompezno pisalo, a do čije realizacije nikad nije došlo. 

Pravljenje socijalnih karti kojem su tom prilikom radnici pristupili pokazalo je da od 1800 anketiranih radnika 673 na ime električne enegije duguje od 10 000 do 3 100 000 dinara, njih 107 duguje od 500 000 do 3 100 000 dinara, a njih 34 od 1 000 000 do 3 100 00 dinara. Ovi spiskovi su tada dostavljeni i Elektrodistribuciji Srbije kako bi se najugroženiji radnici zaštitili od utuženja, kamata i obustave isporuke električne energije do početka isplate zarada, međutim i pored nezvaničnih najava da će do dogovora doći, u EPS-u konačno nisu naišli na razumevanje za ovaj zahtev. U isto vreme Objedinjena naplata, na ime dugova za komunalne troškove, angažuje privatne izvršitelje koji efikasnim tržišnim metodama u nekim slučajevima na ime dugovanja odbijaju ugroženim radnicima i po 2/3 primanja (penzija u slučaju da su bivši radnici penzionisani ili primanja bilo kog drugog zaposlenog člana porodice). 

Nakon decenijske borbe za opstanak svojih fabrika, petogodišnje borbe za zaostale zarade i niza izigranih obećanja od strane Vlade, izmučeni borbom za golo preživljavanje (doslovnim gladovanjem u mnogim slučajevima) ovi radnici su danas rezignirani, zabrinuti i uplašeni. Ukleštenost između dažbina koje moraju izmirivati prema državi i neizmirenih obaveza države prema njima, u stanju opšte nezaposlenosti, čini njihovu egzistenciju beznadežnom. Tranzicijski privatizacioni mlin koji je samleo Niš, nekadašnji industrijski centar, dok ovaj nije postao prestonica siromaštva ostavio je ove ljude i njihove porodice, kao socijalni škart. Kako im se  gotovo ceo radni vek onemogućava da rade i žive od svog rada i danas su kao pedesetogodišnjaci na beskonačnim listama biroa za zapošljavanje zajedno sa svojom decom  koja u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim nisu u mogućnosti ni da svoj radni vek započnu. 

Na sve ovo poruka koja stiže od premijera Srbije glasi: „Samo još kod nas postoji sintagma dvanaest godina čekam na posao.“  Time se glavnim krivcem proglašavaju radnici sa „nedostatkom preduzetničkog duha“, dok se država amnestira od odgovornosti za pustoš u privredi napravljenu tržišnim reformama. Ovakve izjave deluju kao so na ranu ne samo radnicima niških fabrika, nego i ogromnoj većini stanovništva Srbije koja na ovaj ili onaj način deli njihovu sudbinu. 

Premijer samo ponavlja mantru svih prethodnih vlada po kojoj nam je prosperitet zagarantovan u onoj meri u kojoj zaboravimo „loše navike“ koje vučemo iz perioda SFRJ – osmočasovno radno vreme, redovnu zaradu, plaćen prekovremeni rad, itd - i konačno prihvatimo pravila tržišne privrede, makar nas sve dovela do prosjačkog štapa. U tom ključu potraživanje zaostalih zarada je svojevrstan tranzicijski višak „loših navika“, pa se država postavlja kao „žrtva“ naroda – koji državi naplaćuje štetu koju je sam napravio – iako je sve što radnici traže u ovom trenutku samo minimum nadoknade za dve decenije planiranog uništavanja privrede u koju su uložili čitav svoj radni vek.

Upravo zato borba za isplatu zaostalih zarada nije samo problem izolovanih grupica, već jedan od ključnih političkih problema, iza kojeg se krije jedno od najvažnijih pitanja za naše društvo – čija je država u kojoj mi danas živimo?

Klasna borba

15. maj 2014.

Borba radnika TE protiv bankrotstva.

O slučaju privatizacijske pljačke Termoelektra i dovođenja tog preduzeća do stečaja 17.03.2014, Klasna borba je već pisala (ovde). Takođe smo objavili intervju sa predstavnikom radnika Termoelektra Aleksandrom Veskovićem (ovde) koji je bio jedan od govornika na konferenciji za novinare održanoj juče u Savezu samostalnih Sindikata Srbije na kojoj su pred javnost izneli informacije i dokumentaciju o malverzacijama koje su se u ovom preduzeću dešavale od privatizacije 2007.

Na konferenciji su predstavnici radnika istakli da je za 16. maj zakazano ročište na kome će se odlučiti o daljoj sudbini TE – da li će biti prihvaćen predlog radnika o reorganizaciji preduzeća, ili će ono bankrotirati - i uputili poziv Državi za pomoć u pokušajima da spasu TE. Da bi predlog radnika o reorganizaciji bio prihvaćen, potrebno je da Poreska uprava, kao predstavnik Države, kojoj TE duguje oko 508 miliona dinara, tj oko 35% ukupnog duga, podrži predlog o reorganizaciji. Takođe, potrebno je da  se ospori nelegalni Odbor poverilaca koji su formirali vlasnici Termoelektra na osnovu liste verovatnih potraživanja i preko njega pokušavaju da onemoguće ostvarivanje prava radnicima i da dovrše rasparčavanje nekada uspešnog preduzeća.

Vlasnici TE, kompanija COMFITRADE, u čijem predstavništvu je Žarko Blanuša, ovaj fiktivni Odbor poverilaca formiraju na osnovu duga od 2 miliona evra koje navodno TE duguje Termoelektro Projektu, što u odnosu na ukupna dugovanja Termoelektra  od 12 miliona evra, zajedno sa ostalim, zanemarljivim, potraživanjima poverilaca iz Odbora, nije 20% od ukupnih potraživanja, koliko zakon predviđa da je minimum za formiranje Odbora poverilaca. Termoelektro Projekt za predsednika Odbora poverilaca postavlja Željka Pešuta, a jedan od članova Odbora je i predstavnik firme ZarubezhEnergoProjekt Europe, registrovane na Kipru, koja je takođe u vlasništvu istih ljudi kao i Termoelektro i Termoelektro Projekt, što je još jedno izigravanje zakona o stečajnom postupku, jer po tom zakonu u Odboru poverilaca ne mogu biti 2 povezana lica. Osim toga, firma ZarubezhEnergoProjekt čak i nije navedena na listi verovatnih poverilaca.

Na listi verovatnih potraživanja nisu ni radnici Termoelektra, ni država, koji zajedno imaju preko 40% od ukupnih potraživanja. Stečajna upravnica TE Svetlana Subašić radnicima još nije dostavila dokumentaciju po kojoj mogu da potražuju plate, regrese, beneficirani staž, doprinose, itd, tako da oni svoja potraživanja još uvek nisu prijavili. Po Svetlani Subašić, potraživanja radnika su oko 1,5 miliona evra, što radnici osporavaju i navode da su ona preko 3 miliona. Ona takođe nije navela potraživanje Termoelektra od Termoelektro Projekta u iznosu od 1.7 miliona evra, a koje pokazuje da je navođenje Termoelektro Projekta kao najvećeg poverioca na listi verovatnih potraživanja očigledna malverzacija. Stečajna upravnica nije potraživala ni nešto manje od 2 miliona evra koje Termoelektru duguju razne firme iz zemlje i inostranstva.

Pored ovog bahatog kršenja zakona (koji su ionako kreirani u korist poslodavaca) i transparentnog sukoba interesa u stečajnom postupku Termoelektra, koji smo naveli u prošlom tekstu (Mirko Stojkov, direktor firme Termoelektro Projekt kao najvećeg poverioca u slučaju TE, istovremeno je i član upravnog odbora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika), radnici primećuju i druge nepravilnosti u sprovođenju stečajnog postupka. Oni se pitaju da li je to što trenutno u tri stečajna postupka, od kojih je jedan upravo slučaj Termoelektra, skupa deluju stečajni sudija Ljiljana Matić i stečajna upravnica Svetlana Subašić (a imajući u vidu zakonske odredbe po kojima stečajni sudija imenuje stečajnog upravnika po metodu slučajnog izbora iz baze stečajnih upravnika) samo stvar slučajnosti ili pak loše namere.

Nadležni državni organi na sve ovo nisu reagovali, uprkos krivičnim prijavama koje su podneli radnici Termoelektra protiv vlasnika i ostalih odgovornih za pljačku njihovog preduzeća. Nisu reagovali ni na sumnjivu rasprodaju imovine Termoelektra i ispumpavanje kapitala iz firme o kome je na konferenciji govorio Zoran Stanković, mašinski inženjer i bivši radnik Termoelektra. On je naveo da je COMFITRADE kupovao opremu koju je kasnije prodavao Termoelektru za mnogo veće iznose, da su vlasnici još 2012. počeli da stavljaju hipoteke na svu imovinu preduzeća, da su u oktobru prošle godine rasprodali vozni park (kamione, dizalice, itd.). Najviše oštećeni u ovom procesu su svakako radnici, od kojih je 300 primalo minimalne zarade 6 meseci, bez ikakve formalne odluke, dok je neposredno pred podnošenje predloga o stečaju njih 180 poslato na rad u Rusiju pod, kako Stanković ističe, robovskim ugovorima.

Postavlja se pitanje: zašto je državi u interesu politika koja se svodi na odbranu interesa tajkuna na uštrb radne većine?

Kako se otima od radnika

Legalno bogaćenje – Ozakonjena pljačka

Odredba važećeg Zakona o privatizaciji  iz člana 41b[1], kojim posrednicima u privatizacionom postupku garantuje proviziju, odn. kako stoji u Zakonu “posebna naknada ostvarena zaključenjem ugovora o prodaji kapitala”, jedan je od najjasnijih primera ozakonjene pljačke, i svakako najbrutalniji primer čerupanja državne imovine, decenijama stvarane trudom radnika. Privatizacija služi bogaćenju pojedinaca, kako kupaca kapitala tako i posrednika u privatizacionom postupku, kao što je to na pomenutoj konferenciji za novinare radnika TE, ispravno primetio Zoran Vujović iz Samostalnog sindikata metalaca. Ovo je dovelo do pojave koju Večernje novosti u svom članku iz 2012. godine opisuju na sledeći način: „Svoje savete konsultanti su debelo naplatili. Tokom deset godina privatizacije u Srbiji, 46 konsultantskih kuća na njoj je zaradilo 4,27 milijardi dinara. To je gotovo 57 miliona evra, koliko se slilo u džepove finansijskih savetnika. Oni su procenjivali imovinu i vrednost srpskih kompanija, predlagali način prodaje i za te usluge naplaćivali proviziju. Istovremeno, država je prodajom 2.284 preduzeća zaradila više od 1,8 milijardi evra.” Navodi se da je rekorder u ovim poslovima firma Morgan Stanley, koja je na prodaji industrija duvana u Nišu i Vranju zaradila oko 661 milion dinara, što je u to vreme bilo oko 10 miliona evra [~0,6% od prodajne cene]. Da li je slučajno to što se baš u tom periodu, u kome posredničke firme ostvaruju rekordne profite na ime posredništva u privatizacijama, dešava i najveće bogađenje političke elite? Napominjemo da je Duvanska industrija Niš (DIN) prodata za 581 milion evra, što je pet puta manja cena od pretpostavljene cene Telekoma Srbije, koja se procenjuje na minimalno 2,5 milijarde evra. Očito je, dakle, zašto je eliti toliko stalo do prodaje Telekoma. Podsećamo i na to da, prema još važećem Zakonu, ministar nadležan za poslove privatizacije, a prema predlogu novog Zakona Vlada RS, određuje visinu provizije. Pitanje je koliku će samo proviziju ostvariti trgovci tuđim radom. Pedeset miliona, sto miliona evra...? Zar to nije dovoljno jak motiv za urušavanje privrede?

Predlog novog Zakona o privatizaciji, koji je najavljen u ekspozeu premijera Vučića kao jedan od temeljnih zakona za stabilizaciju privrede, samo terminološki menja ovu odredbu. Ona više nije jasno predviđena kao provizija, kako stoji u aktuelnom Zakonu, već je svrstana (čl. 46, st. 1, tč. 5[2]) među  „sredstva za druge namene koje posebnom odlukom uređuje Vlada RS“ i to u visini od 30%.

Ovakva „vladavina zakona“ – koja je samo smokvin list za vladavinu preduzetničke elite, u čijem interesu se zakoni donose – sve više i sve brutalnije daje radnicima do znanja da u društvu u kojem se zakoni donose u korist pljačke i po pravilu krše ako pljačku ograničavaju, nije dovoljno samo boriti se protiv kršenja zakona (iako je, naravno, neophodno boriti se za poštovanje onih zakona koji su još uvek radnim ljudima u interesu), već i za društvo u kojem će se donositi zakoni koji su zaista u opštem interesu. Za takvo društvo je potrebno izboriti se objedinjenom klasnom borbom radnika protiv pljačkaške privatizatorske elite. Ova borba pored sindikalističkog mora imati i politički karakter – mora imati za cilj preuzimanje vlasti od strane političke opcije koja zastupa radničke interese. Kako se radnici ne bi uvek nalazili u poziciji da se oko najosnovnijih stvari bore sa otvoreno neprijateljski nastrojenom državom, radnici moraju uspostaviti državu koja radi u njihovom interesu. Branili se ili ne, interesi radnika i sredstva od kojih žive su stalno pod napadom.  Klasna borba je naša svakodnevica. Stoga nije pitanje hoćemo li u njoj učestvovati – već hoćemo li pobediti ili biti poraženi.

------------------------------------

Svu dokumentaciju u vezi sa slučajem Termoelektro možete pronaći na:

www.termoelektro.com
www.facebook.com/termoelektro

---

[1] Zakon o privatizaciji  ("Sl. glasnik RS", br. 38/2001, 18/2003, 45/2005, 123/2007, 123/2007 - dr. zakon i 30/2010 - dr. zakon)

Član 41b

Sredstva ostvarena od prodaje kapitala u postupku privatizacije uplaćuju se na račun  Agencije.

Sredstva iz stava 1. ovog člana, posle izmirivanja troškova prodaje u postupku  privatizacije i posebne naknade ostvarene zaključenjem ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine (provizija), kao i prvenstvenog namirenja poverilaca subjekata  privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje uplaćuju se na uplatni račun  budžeta Republike Srbije.

Troškovima prodaje, u smislu stava 2. ovog člana, smatraju se izdaci za angažovanje  finansijskih i pravnih savetnika u postupku privatizacije, naknade za oglašavanje javnih  poziva i drugih informacija koje su od značaja za sprovoñenje postupka privatizacije koje  ne snosi subjekt privatizaciju u skladu sa Zakonom, kao i drugi troškovi.

Izuzetno, sredstva ostvarena od prodaje kapitala i imovine iz člana 3. stav 5. ovog  zakona, posle izmirivanja troškova prodaje iz stava 3. ovog člana, uplaćuju se na  poseban račun budžeta Republike Srbije.

Visinu provizije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar nadležan za poslove  privatizacije.

[2] Predlog Zakona o privatizaciji

Namena sredstava ostvarenih u postupku privatizacije

Član 46.

Sredstva iz člana 39 ovog zakona od prodaje društvenog kapitala koriste se i raspoređuju na sledeći način:

1) 10% sredstava uplaćuje se Republičkom fondu nadležnom za penzijsko i invalidsko osiguranje;

2) 50% sredstava izdvojiće se za finansiranje restrukturiranja i razvoja privrede na teritoriji Republike Srbije.

Ako se sedište subjekta privatizacije nalazi na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, 50% sredstava izdvojiće se za finansiranje restrukturiranja i razvoja privrede na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine.

3) 5% sredstava izdvojiće se za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana;

4) 5% sredstava izdvojiće se za finansiranje razvoja infrastrukture lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije.

5) 30% srestava izdvojiće se za druge namene, koje posebnom odlukom određuje Vlada Republike Srbije.

Sredstva iz člana 39 ovog zakona od prodaje državnog kapitala koriste se za finansiranjepodsticanja razvoja.

Sredstva ostvarena od prodaje kapitala i imovine iz člana 8. ovog zakona koriste se za sprovođenje sporazuma koji se odnosi na pitanje sukcesije sa bivšim republikama SFRJ.

Napisao Front slobode
Objavljeno 5. maja 2014. godine

Prenosimo članak sa bosanskog portala Front slobode u kome je objavljen prvomajski radnički "Proglas".

Raspadom bivše socijalističke države i uvođenjem kapitalističkog sistema krajem '80tih, radnici u Bosni i Hercegovini u proteklih 25 godina proživljavaju najteže trenutke u svojim životima. Period popularno nazvan "tranzicija" iskorišten je za neviđenu pljačku u zemlji, a svaki nerazumni potez novokomponovanih "biznismena" i njihovih političkih drugara, koji su upropastili sve što se upropastiti može, pravdan je ovom sveopšteprihvaćenom kovanicom.



Radnici su gurnuti u borbu za goli opstanak, a Prvi maj kao proslava rada i radnika ostao je samo sjećanje pred stihijom problema sa kojima se malobrojni zaposleni svakodnevno susreću. Prvomajsko okupljanje i Proglas koji su radnici pročitali u Tuzli vraća nadu u dizanje svijesti radnog čovjeka i svježi početak borbe za očuvanje ljudskog dostojanstva.

Prvomajski radnički "Proglas" koji je pročitan pred okupljenim radnicima i građanima na Trgu Slobode u Tuzli, 1. maja 2014. godine, prenosimo u cjelosti i bez ispravki:

"Prvi je maj i mi, ovdje okupljeni, danas prigodno – protestom – podsjećamo na važnost mnogih događaja iz prošlosti koji stoje zapisani u knjigama historije. Nećemo ih ovde ponavljati. Dovoljna je činjenica da smo ovdje, pa da se nasmijemo onoj staroj latinskoj izreci kako je historija učiteljica života. Da zaista učimo iz historije, danas bismo na travnjacima uživali u slobodnom danu sa našim najmilijima. Jer ovo nije, kako to najčešće čujemo, praznik rada. Ovo je međunardni dan radnika. Praznici se slave; mi ovdje podsjećamo da kao radnici u Bosni i Hercegovini jedva preživljavamo. Nećemo zato govoriti o tome kako je nekada bilo i prošlost slikati zlatnom bojom, jer se svaka prošlost uljepšava. Danas gledamo u ovo što imamo u rukama i tražimo način da iz toga napravimo život dostojan življenja.

A šta je to život dostojan življenja, pitali bi naši šefovi, majstori, direktori – menadžeri (kako se danas svi vole zvati)? To, reći ćemo im, da danas uz ručak imamo i salatu; da umjesto nezdravog i jeftinog bijelog hljeba kupimo crni; da se ne trujemo uvozniom toksičnom ribom jer je najjeftinija; da nas na računu ne čeka minus kada krenemo da podignemo novac kako bi smo platili treći neplaćeni račun za struju ili vodovod; da zamjenimo cipele koje nosimo već pola decenije iako su nam nam na najmanjem pljusku stopala mokra; da znamo šta zaista znači vikend koji su nam ukinuli oni koji u trećini ili čak polovini našeg života vide samo brojke (jer toliko, trećinu ili polovinu života, svakodnevno provodimo radeći u neljudskim uslovima, često tjerani da se kao hijene borimo oko zadnjeg končića ili žice, jer končić ili žica vise znači fening više na platu od koje ionako samo vilenjaci znaju kako opstajemo). Želimo da pred djetetom koje zatraži neki novac za kafu s društvom ne spuštamo pogled; ili da djecu u školu ne šaljemo bez užine, jer marka za sendvič danas možda znači da sutra nećemo imati za mlijeko ili hljeb za ostatak porodice. Želimo da ne prehodamo slomljenu kost jer nemamo zdravstveno osiguranje, niti novac kojim bi platili privatno liječenje.

Mnogi bi se menadžeri ovom nabrojanom nasmijali; mnogi se smiju već godinama; mnogi misle da su njihovi snovi o petom automobilu ili trećoj postdejtonskom vili i naši snovi. Znaju li šta zaista znači biti radnik ili radnica ovdje i danas? Znaju li da prazan trbuh ne sanja metal ili cement njihovih megalomanskih snova? Sumnjamo. Ali napominjemo da se trebaju plašiti svakog gladnog stomaka i samo zato što su naše (živote) ogolili do kraja svojom bahatošću i bezgraničnim žderanjem, to ne znači da su naši životi ugašeni. Mi smo ti na čijim leđima stoji sve što još uvijek funkcioniše; mi smo ti koji su najbrojniji i stanemo li mi, stat će i svijet na kakav su oni navikli.

Ovaj protest, zato, nije za slavu neplaćenog i nehumanog rada na kakav smo danas primorani, nego je za radnike čija glad i tortura moraju prestati. Zato smo solidarni sa svima koji u ovoj zemlji djele našu situaciju i svakodnevnicu; našom djecom, od kojih su mnogi studenti; našim majkama i očevima, od koji su mnogi penzioneri: našim kolegicama, kolegama i poznanicima od kojih neke nazivaju sretnicima jer su barem zaposleni – goleme li sreće; i naravno, solidarno stojimo sa svim nezaposlenima. Ovdje i danas mi prestajemo čekati. Za sve naše nadređene koji će jutros uz prvomajski uranak obići groblja i mezarja boraca palih u proteklom ratu, licemjerno polažući vijence i bukete za još jedan politički poen, naša je poruka: pazite se nas živih." 

Klasna borba

5. maj 2014. 

Prvog maja je održan protestni radnički marš u organizaciji SSSS i UGS Nezavisnost. Više od pet hiljada radnika koji su se okupili na trgu Marksa i Engelsa govori o tom da velike mobilizacije oko prethodnog predologa ZOR-a i veliki broja štrajkova u predizbornom periodu, nisu sporadični izlivi nezadovoljstva nego pre spremnost da se sve direktnijem narušavanju radničkih prava organizovano odupre. 

Tome u prilog ide i činjenica da su mnogi od radnika prisutnih na štrajku bili prilično borbeno raspoloženi – u razgovoru sa njima su se mogli čuti stavovi od onih o potrebi za stupanjem u štrajk pa sve do nužnosti revolucije i borbe za socijalizam. Iako se ne može reći da je radništvo po pitanju modusa borbe i spremnosti da se u borbu uspusti usaglašeno, nije preuranjeno reći da je spremno da pokaže svoju snagu.

Sindikalno rukovodstvo sa druge strane naglašava kako „rešenje mora biti sistemsko“. Ako uzmemo u obzir dosadašnja zalaganja reprezentativnih sindikata za „tržišno rešenje radničkog problema“, čini se da to ne podrazumeva konfrontiranje prema antiradničkim merama Vlade i traženje onog sistemskog rešenja koje bi štitilo radnike nego pre podršku državnoj politici jačanja privatnog sektora i njegovom širenju najavljenim privatizacijama. U tom slučaju se deklarisanje za sistemsko rešenje s pravom može tumačiti kao poruka vlasti da bez obzira na zaoštravanje retorike u odnosu na prethodne godine sindikati nemaju nameru da izlaze iz okvira koje Država postvlja. Jasno je da takvi stavovi nisu oni koji samo kaskaju za radničkim zahtevima, nego i oni koji su prema tim zahtevima potpuno nemarni, pa je očigledno da sindikalna rukovodstva i dalje nastoje da pacifikuju radnički bunt služeći državnoj politici zarad sopstvenih interesa.

Ovakve manipulacije sindikalnim telom jednako su pogubne kao najavljene antiradničke reforme jer tupe oštricu glavnog oružja radništva u ovom trenutku, a to je sindikalna organizovanost. S tim u vezi može se očekivati da sindikalno rukovodstvo nađe nekakav kompromis sa vlastima po pitanju Zakona o radu koji je u pripremi. Nema sumnje da će temelj tog kompromisa biti ustupci vlasti sindikalnoj birokratiji, a od kojih šire članstvo neće imati nikakvu korist, osim eventualno nekih novih prvomajskih ekskurzija u Beograd – a koje za jedini cilj imaju to da povećaju pregovarački potencijal rukovodstva.

Radnici, odn. šire sindikalno članstvo, mora se otrgnuti od ove loše prakse te svom snagom krenuti u reorganizaciju sindikata kako bi oni dorasli izazovima koje im nameće trenutno stanje i postali sposobni da se dosledno bore za klasne interese radnika.

Crveni su se na skupu pojavili sa parolom "Ko tebe štednjom ti njega štrjkom" i pamfletom koji možete pročitati na našem portalu Crvena kritika. 

Klasna borba 

28. april 2014. 

„Radnik Termoelektra Ranković  Zoran iz Obrenovca, pucao je sebi u stomak 3 puta.“ Ovim rečima počinje pismo Aleksandra Veskovića, radnika Termoelektra, upućeno medijima. 

U pismu se navodi da su situacija u državi, i u Termoelektru koji je u stečaju, te nemogućnost da radi i zaradi za svoje, naterali Rankovića na najgoru stvar koju je mogao da učini sebi i svojoj porodici. 

Zoran Ranković je preživeo, a potvrđeno nam je da je, nakon nekoliko operacija, van životne opasnosti.

I dok se radnici ubijaju, kako se navodi u pismu, Žarko Blanuša, jedan od vlasnika Termoelektra, uživa na svom splavu "Crna maca".

O okolnostima u Termoelektru, koje su dovele do ove tragedije, a što nam je potvrđeno od strane Zoranovih kolega, pisali smo u sklopu intervjua sa Aleksandrom Veskovićem (ovde).

Radnici Termoelekra će povodom novih dešavanja u stečajnom postupku organizovati konferenciju za novinare nakon prvomajskih praznika i mi ćemo izveštavati sa tog događaja. 

Prema dosadašnjim informacijama, koje su nam dostavili predstavnici radnika Termoelektra,  reorganizacija Termoelektra, koju su izglasali svi radnici, sada se pokušava osporiti na osnovu fiktivnog duga Termoelektra nekadašnjoj ćerki firmi, Termoelektro Projektu.

Termoelektro i Termoelektro Projekt imaju iste vlasnike, Termoelektro Group Ltd., odnosno prema vlasničkom udelu:

1. Laverin Investment Ltd. (Britanska Devičanska Ostrva)  35.28%;

2. Norfolk trade Ltd. (Kipar) 25%;

3. Burnet Investors Ltd. (Britanska Devičanska Ostrva)  13.24%;

4. Sergej Natsieskiy (Rusija) 8.82 %;

5. Kiril Dotsenko 8.82 %;

6. Žarko Blanuša (Srbija) po 8.82%;

7. Marc Hubert Tripet (Švajcarska) 0.02 %.

Oni su početkom 2012, u vreme kad je Termoelektro radio na projektima u vrednosti od 60 miliona evra, „pozajmili“ Termoelektru preko firme Termoelektro Projekt oko 2 miliona evra, a Termoelektro Projekt je u isto vreme uzimao kredite od švajcarskog COMFITRADE-a, koji ima udeo u vlasništvu i Termoelektra i Termoelektro Projekta.

Žarko Blanuša (desno) 2011. godine, prilikom potpisivanja
sponzorskog ugovora sa OK Partizan vredanog 100.000 €.

Na osnovu tog, kako radnici navode nameštenog duga, i finansijskog izveštaja za čije su sastavljanje i podnošenje stečajnoj upravnici Termoelektra Svetlani Subašić bili zaduženi  bivša finansijska direktorka Termoelektra, Verica Hrbaček, i Mirko Stojkov, direktor Termoelektro Projekta (takođe i član upravnog odbora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika) Termoelektro Projekt sada ima najveća potraživanja u stečajnom postupku Termoelektra.  Termoelektro Projekt je formirao Odbor poverilaca bez da je iko od radnika Termoelektra pozvan i obavešten, čime im se pokušava uskratiti mogućnost da osporavaju navedena fiktivna potraživanja i da, kao brojniji poverioci, odlučuju o tome da li će Termoelektro bankrotirati ili ući u reorganizaciju.

Problem Termoelektra je još jedan primer destruktivnog delovanja privatnog preduzetništva na našu privredu, u kojoj je za privatnike najunosnija grana postala likvidacija preduzeća i krckanje imovine koju su radnici stvarali za vreme samoupravljačkog sistema.

Ovaj problem još jednom potvrđuje da je nemoguće na tržišnim osnovama oporaviti privredu i da čak i one snage koje to zaista pokušavaju da urade – pre svega radnici-akcionari, koji imaju interes u proizvodnji – nemaju ekonomske ni političke snage da taj svoj cilj ispune jer u njemu nema ugradnje ni profita za krupni kapital i njegov državni aparat.

Indikativna za odnos krupnih političkih činilaca prema ovim gorućim pitanjima za ogroman deo stanovništva je činjenica da se o Termoelektru uglavnom u medijima ćuti. Do objavljivanja ovog teksta nismo naišli ni na jednu vest o nedavnim dešavanjima u ovoj firmi, sa izuzetkom vesti koju je objavio Tanjug pre šest dana o borbi radnika protiv stečajnog postupka.

„Klasna borba“ kao organ Marksističke organizacije „Crveni“ će nastaviti da doprinosi probijanju medijske blokade svim svojim kapacitetima objavljujući saopštenja koje kapitalistički mediji ignorišu ili objavljuju kao sitne retke zagušene u moru nebitnih informacija.

Naša borba je radnička borba, naše vesti su radničke vesti.

Podrška borbi radnika Termoelektra i svih drugih ojađenih firmi u Srbiji!

Dosta pljačke naših preduzeća!

----

Svu potrebnu dokumentaciju u vezi sa slučajem Termoelektro možete pronaći na:

www.termoelektro.com