Napisao Dule Marinković
Objavljeno 23. oktobra 2012. godine
Srbija je puna levičara koji se odriču Karla Marksa; tražeći kompromis sa kapitalizmom u idejama Džona Majnarda Kejnza. Kejnz bi na prvo čitanje, u uslovima podivljalog neoliberalizma, mogao delovati izuzetno pitko. Međutim, istorija ga je potvrdila kao najefikasniji post-krizni "kompromis" obespravljenih sa nosiocima faktičke vlasti u kapitalizmu - vlasnicima krupnog kapitala. Danas se, dakle, kao i posle prethodne krize javlja kejnzijanizam, i postaje popularan kod levičarskih partija, u svetu ali i kod nas, koje u kapitalizmu, kao osnovi društvenog sistema, vide rešenje. Dakle, onih koji ne vide prelaz iz kapitalizma u socijalizam već spas društva vide u kapitalističkom samoisceljenju; samim tim prihvatajući tranziciju iz tzv. postsocijalističkog društva u kapitalizam.
Objavljeno 23. oktobra 2012. godine
Srbija je puna levičara koji se odriču Karla Marksa; tražeći kompromis sa kapitalizmom u idejama Džona Majnarda Kejnza. Kejnz bi na prvo čitanje, u uslovima podivljalog neoliberalizma, mogao delovati izuzetno pitko. Međutim, istorija ga je potvrdila kao najefikasniji post-krizni "kompromis" obespravljenih sa nosiocima faktičke vlasti u kapitalizmu - vlasnicima krupnog kapitala. Danas se, dakle, kao i posle prethodne krize javlja kejnzijanizam, i postaje popularan kod levičarskih partija, u svetu ali i kod nas, koje u kapitalizmu, kao osnovi društvenog sistema, vide rešenje. Dakle, onih koji ne vide prelaz iz kapitalizma u socijalizam već spas društva vide u kapitalističkom samoisceljenju; samim tim prihvatajući tranziciju iz tzv. postsocijalističkog društva u kapitalizam.
Da ne bude zabune, nisu sve deklarativno leve partije na Kejnzovom kursu, neke su i otvoreno na Fridmanovom. Socijalistička partija Srbije je u kampanji najavljivala Kejnzov kurs, dok je Demokratska stranka, takođe članica Socijalističke internacionale, držala neo-liberalni, Fridmanov, kurs još od petooktobarskih promena. Međutim, šta to imamo danas u zemlji koja je u toj tranziciji nešto duže od decenije i već prolazi kroz krizu kapitalizma? Počevši od osnove Marksovog viđenja kapitalističke proizvodnje - eksploatacije radne snage. Danas u Srbiji je, po statistici, prosečna plata nešto preko 30.000 dinara, dok je de facto ona između 16.000 i 18.000 din. Možda ćete reći da je neozbiljno to što nisam sa nekog sajta prepisao tačan podatak o proseku plate u republici, ali to ne menja stvar jer je sam način računanja ovog proseka nepouzdan. Dakle, eksploatacija, koju Marks vidi kao osnov sticanja profita u kapitalističkoj proizvodnji, u današnjem "tranzicionom", post-kriznom, de facto laissez-faire kapitalizmu više je nego ikad uočljiva.
Možda vam ovo de facto laissez-faire kapitalizam zvuči nerealno. U Srbiji, danas, posle skoro veka i po nakon što je Prva radnička internacionala zatražila osmočasovno radno vreme, postoje poslodavci koji svojim radnicima organizuju redovne dvadesetčetvoročasovne smene. Po principu ponude i potražnje, na tržištu rada, na crnom tržištu rada, uvek se nađe neki radnik koji, zbog teških životnih uslova i opšte nezaposlenosti, pristane i na ovakve surove uslove rada; to je razlog zbog koga ovi ljudi nisu spremni da o ovome javno govore. Radnik, koji pristane na ovakve uslove rada, uglavnom nije osiguran niti adekvatno plaćen. Radnik, u konkretnom primru, radi nedeljno dve petnestočasovne smene i jednu dvadesetčetvoročasovnu smenu, ukupno 54 radnih sati nedeljno za mesečnu platu od 18.000 dinara. Sećam se i jednog pretkriznog primera, mislim da je bila 2007. godina, gde je poslodavac jedne manje firme zaposlenima isplaćivao zakonom minimalnu mesečnu zaradu (onda, negde oko 12.000 dinara) s' tim da radnici imaju obavezu da poslodavcu, "na ruke", vrate razliku od minimalne plate do 10.000 dinara (oko 2.000 dinara). Ovo nije skorašnja pojava, koja se javlja u periodu posle krize; ona traje od kad je u Srbiji dozvoljeno privatno preduzetništvo, s' tim što je vremenom ta pojava postala sve masovnija i masovnija. U početku je bila neprimetna, a danas je već postala pravilo. Da li se ovo može nazvati drugačije nego de facto laissez-faire kapitalizam; koji se u Jugoslaviju, odn. onom što je od nje ostalo, uvukao na mala vrata? Ovo su, svakako, ekstremni primeri; mada ne treba zato na ostale primere eksploatacije radne snage gledati blagonaklono. Svaki dinar koji kapitalista izvuče od radnika i ugradi u svoju vilu, više je nego bitan. Situacija u javnim preduzećima je drugačija samim tim što se ona drže zakona, mada sve skoriji štrajkovi radnika u javnom sektoru govori u prilog tome da ni njima nije stran pojam eksploatacije radnika.
Radnici u javnim preduzećima najlakše se odlučuju za neki oblik štrajka, pa onda radnici bivših javnih preduzeća i tek na kraju radnici privatnih preduzeća koja nemaju kontinuitet sa javnom svojinom. Radnici u tom sektoru gotovo da nikad i ne štrajkuju, ikao su najeksploatisaniji. Vremenom se ustalilo mišljenje da je štrajk produkt socijalističkog doba, što nema nikakve veze sa istinom, te u firmama koje su u potpunosti privatne, od svog osnivanja, nema nikakvog garanta prava na štrajk, koje je fundamentalno pravo radnika; normativno uređeno Zakonom o štrajku. Drugi razlog, zbog koga radnici u ovim preduzećima ne stupaju u štrajk, je to što većina radnika ta radna mesta posmatra kao privremeno rešenje, do pronalaženja boljeg zaposlenja. To traženje novog zaposlenja nekad potraje i duže od decenije. Ovo najviše ide u korist poslodavcu, kome nije bitno kog će radnika, i na koji period, eksploatisati bez ikakve kontrole. I ne samo to, radnici u ovom sektoru se najčešće ne odlučuju da pristupe nekom od sindikata ili da se sami sindikalno udruže; što je u neposrednoj vezi sa štrajkom.
No, da se vratim na temu s početka. U Srbiji ne postoji istinska leva partija. Partija levice ne može biti partija koja "vodi računa o radnicima" to mora biti partija čiji su članovi, u osnovi, radnici - bili oni zaposleni ili ne - koja ima jasnu politiku za rešenje problema nezaposlenosti, između ostalog.
Angažovanje nove vlade, po pitanju poboljšanja standarda radnika, pada u vodu predlogom promena i dopuna Zakona o radu kao i najavom novog aranžmana sa MMF-om i prodajom državnih obveznica; što je dugoročno u vezi sa životnim standardom radnika u zemlji. Svaka sličnost sa grčkim merama štednje je namerna.
Cilj levice, bila ona revolucionarna ili reformistička, mora biti isti. Ukoliko je ona reformistička onda njene reforme moraju voditi ka suštinskom rešavanju radničkih problema u zemlji. Svaka reforma mora voditi ka suzbijanju eksploatacije radnika. Svaka druga reforma koja bi vodila ka, kako je to u Beloj knjizi navedeno, poboljšanju poslovnog ambijenta za upliv stranih investicija je antilevičarska. Levičarska partija za osnovu svog programa mora imati marksizam, i ne sme se libiti da u sprovođenju svoje politike jasno da do znanja da društvo mora upravljati resursima vode, električne energije, rudnih nalazišta, nafte; ne sme se libiti da u ostvarenju svoje politike posegne za nacionalizacijom ranije privatizovanih preduzeća.
Angažovanje nove vlade, po pitanju poboljšanja standarda radnika, pada u vodu predlogom promena i dopuna Zakona o radu kao i najavom novog aranžmana sa MMF-om i prodajom državnih obveznica; što je dugoročno u vezi sa životnim standardom radnika u zemlji. Svaka sličnost sa grčkim merama štednje je namerna.
Cilj levice, bila ona revolucionarna ili reformistička, mora biti isti. Ukoliko je ona reformistička onda njene reforme moraju voditi ka suštinskom rešavanju radničkih problema u zemlji. Svaka reforma mora voditi ka suzbijanju eksploatacije radnika. Svaka druga reforma koja bi vodila ka, kako je to u Beloj knjizi navedeno, poboljšanju poslovnog ambijenta za upliv stranih investicija je antilevičarska. Levičarska partija za osnovu svog programa mora imati marksizam, i ne sme se libiti da u sprovođenju svoje politike jasno da do znanja da društvo mora upravljati resursima vode, električne energije, rudnih nalazišta, nafte; ne sme se libiti da u ostvarenju svoje politike posegne za nacionalizacijom ranije privatizovanih preduzeća.
