Objavljeno 22. juna 2012. godine
Glavno pitanje u Srbiji, trenutno, je ko će oformiti vladu. Razne su pretpostavke. Svi su voljni za pregovore i kompromis. Javnost je nestrpljiva da sazna da li će se magnituda „političkog zemljotresa“ pojačati ili će se političko tle smiriti.
★ ★ ★
Ustav kaže da državni suverenitet leži u narodu, koji on manifestuje kroz narodnu inicijativu, referendum i preko slobodno izabranih predstavnika. Međutim, izborni sistem, koji je, osim u načelima, uređen izbornim zakonima, obrađuje ovu materiju tako da je prevaga uvek na velikim partijama, ne u odnosu na male partije već u odnosu na građanstvo, te taj državni suverenitet prebacuje sa naroda na političke partije. Te partije, dalje, kreiraju kvazi bipolaritet. Na jednoj strani uvek će se naći crvenokravataši (kvazilevičari) i plavokravataši (kvazidesničari); kao i jedna partija koja otvoreno prizna da je centar, tj. proneoliberalna. Oko takve političke konstrukcije uglavnom gravitiraju manje partije. (Ima tu jedan „drug“ u Srbiji koji je malo levo malo desno, sve po potrebi.) Stvar je u tome da postoji jedan put (neoliberalni) i čuvari tog puta. Zbog toga sam u postu „Politički zemljotres“ i napisao da bi bilo isto, ko god da je dobio izbore u Srbiji. Nikom ne bi palo na pamet da istinski uzdrma stubove neoliberalizma. Npr. MMF. O tome je Ivica Dačić pričao za vreme izbora, a nije prošlo ni nedelju dana od izbora da bi se, doduše posredno preko drugog partijskog „druga“, izjasnili da oni nisu protiv paketa MMF-a već da bi hteli da "dobijeni" novac drugačije investiraju. Nije šija, nego vrat! I nije, uzgred, sva nesreća u MMF-u. Stvar je i u privatizaciji. U opštoj privatizaciji. Krenulo se od marginalnih društvenih preduzeća, dok se nije uhvatio zamajac, da bi se danas stiglo do rudnih bogatstava, Telekoma, Naftne industrije; nadalje Elektroindustrije itd. Tu je i pobednička izjava, ex-premijera Zorana Živkovića, da u gradu (Nišu) treba privatizovati sve uključujući i vodovod.
Pitanje nezaposlenosti rešava se investicijama tako što dovedemo Koreance koji naprave svoje montažne fabrike i u kojima zaposle par hiljada radnika. Ti radnici, koji istina nisu imali zaposlenje, rade u neljudskim uslovima, nezdravim; rade za platu od 25 do 30 hiljada dinara, bez prava na sindikalno organizovanje. Pita li se neko zašto su Koreanci za svoju luku izabrali Srbiju a ne Kinu? Nelogično je samo po sebi. U Kini radnici rade 16/6 (16 sati za 6 centi). Kako je moguće da je Korea koja se bezmalo graniči sa Kinom, u kojoj se proizvodi za male pare sve od igle do lokomotive, došla baš u Srbiju? Besplatno zemljište, subvencije od 10 000 e (oko 48 prosečnih mesečnih plata) za jednog zaposlenog radnika. Jedino što Koreanci treba da urade je da podignu montažni objekat. Da kažem i to da se tadašnji predsednik Srbije hvalio time da je jeftina radna snaga naša prednost u procesu dovođenja investitora u Srbiju. Dakle, možda niste to znali, ali naš kapital leži u porobljavanju sopstvenog naroda.
Onda sledi BDP kao najinteresantnija prevara ikad. Ko je ikada video neku korist od tog statističkog proračuna? Da li kineski radnik, koji kako sam napisao radi 16 sati dnevno za 6 centi, ima neke koristi od visokog BDP-a Kine ili od toga što je Kina toliko finansijski moćna da je otkupila španski dug? Pa ja lično ne verujem u to. I onda krene ispiranje mozga preko sredstava informisanja tipa „vlada javlja da je ekonomska situacija povoljnija u odnosu na proteklu godinu jer se BDP po glavi stanovnika povećao sa dosadašnjih...“; i onda nam odmah bude bolje. Nema veze što je platežna moć opala, jer čim na Dnevniku kažu da nam je bolje, mora da je tako.
Pa onda malograđanska nadmetanja u tome ko je veći nacionalista od koga. Toga smo se naslušali i pre izbora ali i posle izbora. Bilo je tu raznih izjva uglavnom posrednih, najčešće u odnosu sa kosovskim problem, ali i direktnih izjava poput Dačićeve, citiram: "Ja sam veći nacionalista od oboice (Tadića i Nikolića)!" I uopšte kreiranje te opštenacionalne nesreće, koja bi trebala da poveže celu naciju u nameri da se zaboravi istinski problem; a to je socijalna nepravda uzrokovana klasnim raslojavanjem društva. Ne treba ni postaviti pitanje ko se u tom klasnom raslojavanju kako pozicionirao.
Liderske patrije, u kojima lideri imaju ovlašćenja kralja Aleksandra Obrenovića po Ustavu iz 1901. godine, koje su kreirale sistem u kome nema ni govora o narodnom suverenitetu, dakle, ni o demokratiji, sprovodeći de facto oligarhiju, predstavljaju sebe kao demokrate i obećavaju svetlu budućnost; koristeći se, pri tom, identičnim političkim programima. Zar ovo nije dovaljan razlog za biračku apstinenciju? I da, u Srbiji nema 50% političkih apstinenata (idiotesa), niti se to može utvrditi izborima. U Srbiji ima 50% birača apstinenata; a to se, svakako, može široko tumačiti.
Volim da našu situaciju uporedim sa situacijom u Grčkoj. Ovakvo stanje najjasnije se oslikalo u Grčkoj, posle izbora. Tamo se dokazalo da suverenitet grčke republike ne počiva na narodu i narodnoj volji, već na volji političkih trustova (Nove demokratije i PASOK-a), koji su u nameri da očuvaju sistem spremni na sve, pa i na javno ujedinjenje. Tamo je SIRIZA unela pometnju i održala lekciju iz levice svim, kvazilevičarskim partijama, okupljenim oko Socijalističke internacionale, ili onim samostalnim.
★ ★ ★
Crvenokravataši ili plavokravataši? Šta mislite ko će oformiti vladu?
