Napisao Dule Marinković
Objavljeno 14. januara 2014. godine

U nedavnom intervuu za Večernje novosti, predsednik političkog saveta Demokratske stranke, g. Mićunović, je pokušao da građanstvu predoči kako demokratska stranka ne pripada njenim liderima [Tadiću i Đilasu], i to je formulisao na sledeći način:

“Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović poručio je danas da, bez obzira na ishod nesuglasica u toj stranci, važno da ona ostane jedinstvena i snažna opozicija sadašnjim negativnim društvenim procesima, jer, kako je rekao, ona ne pripada ni Draganu Đilasu ni Borisu Tadiću, već članovima i biračima Demokratske stranke i, još šire, građanima demokratske Srbije.“[1]


Reći da stranka pripada ne samo članovima i biračima, već „još šire, građanima“ ne može biti ništa drugo do retorički trik i podvala. Stranke nastaju udruživanjem ljudi podudarajućih političkih ubeđenja, ideja ili interesa i imaju za cilj da ta ubeđenja, te ideje ili te interese sprovode kada dođu na vlast. Stranka bi, u teoriji, trebalo da funkcioniše tako što su njena rukovodeća tela odgovorna širem članstvu i zavise, u krajnjoj instanci, od odluka tog članstva. Na taj način stranka, teoretski, pripada članstvu. Takođe, stranka ima svoju političku bazu, svoje biračko telo, prema kojima takođe ima određenu odgovornost i koji svoje glasove njoj daju verujući joj da će sprovesti određeni program na koji se obavezala. Ukoliko se to ne desi, birači uskraćuju podršku i stranka slabi. Na taj način bismo mogli čak da kažemo i da stranka pripada svom biračkom telu.

Međutim, ako uzmemo da različita biračka tela, koja se formiraju pre svega prema različitim materijalnim interesima, imaju samim tim i različita politička očekivanja – neretko i suprotna, uzajamno isključiva – onda nikako nijedna stranka koja drži do svog programa ne može reći da pripada „još šire, svim građanima“, a da se to ne shvati kao najava izdaje svog biračkog tela već u predizbornoj retorici.

Stranka koja pripada „još šire, svim građanima“ u stvari još uže, mnogo uže, ne pripada čak ni svom biračkom telu, već je spremna da skakuće i menja boje i mišljenja tako da podseća na staru reklamu za Robnu kuću – „za nekog sve, za svakog ponešto“.

Štaviše, upravo onda kada stranka ima za cilj da nekome obezbedi sve, ona mora u svojoj retorici nastupati tako da svakom drugom nudi ponešto. Praksa svih dosadašnjih stranaka je dokaz toga. Programi im se razlikuju minimalno, optužbe su uglavnom za to da će jedna sprovoditi program bolje od druge – što je i glavni spor između SNS-a i DS-a. Taj program nudi malo patriotizma, malo sportskih metafora, malo borbe protiv korupcije, malo građanštine, malo sela itd. Ono što se od svega toga obistini, međutim, jeste samo onaj deo vezan za „povoljnu investicionu klimu“ i „evropske integracije“, to jest za sluganski odnos prema Evropskoj uniji i razaranje prava radnika i institucija socijalne države zarad privatnih interesa krupnog kapitala. Upravo zbog te suštinske svrhe današnjih političkih stranaka – u prvom redu DS, SPS i SNS – njima i jeste potreban gore pomenuti švedski sto za naivne. Teško da bi i ovo malo ljudi glasalo za njih kada bi otvoreno i bez uzajamno protivrečnih dodvoravanja i obećanja rekli da ekonomski tajkunima nude sve, a retorički i pred kamerama svakome u narodu ponešto.

Ukoliko ovo nije tačno, onda bi g. Mićunović morao da objasni otkud novac Demokratskoj stranci za sprovođenje enormno skupih predizbornih kampanja. Naravno na ovo pitanje bi trebali da odgovore i čelnici drugih slon partija, ali i ostalih parlamentarnih partija.

Da li se DS, ili bilo koja od političkih partija finansira isključivo od članarina i sitnih donacija svojih članova i simpatizera?

Stranka
Iznos potrošen na izborima za NS 2012. godine[2]
Zakonom[3] [4] je propisano 0.1% rashoda Budžeta
Demokratska stranka
468 mil. dinara
874 mil. dinara

(20% pre izbora)
175 mil. dinara
Ujedinjeni regioni Srbije
458 mil. dinara
Srpska napredna stranka
307 mil. dinara
Liberalno-demokratska partija
228 mil. dinara
 Tabela: Troškovi predizborne kampanje na izborima za narodne poslanike 2012. godine.

Naravno, predizborni troškovi stranaka samo su jedan od izdataka, ali su baš zato i primer na kome se najjasnije, zbog predizborne dinamike, može videti čije su stranke.

Političke partije su onoga ko ih finansira, pa su, s tim u vezi, i politički programi stranaka koje ih imaju, u interesu onih koji ih finansiraju. Zašto bi ih inače finansirali?
 
Stranke i finansijeri, Dušan Petričić
Demokratska stranka, s tim u vezi, zaista nije niti Tadićeva niti Đilasova, kako to tvrdi g. Mićunović, ali  je još manje stranka njenih članova [makar ne svih] a nikako stranka „svih građana“. Ona je bila i ostala stranka krupnog kapitala, zajedno sa svim drugim njenim raznobojnim bliznakinjama.



[3] Zakon o finansiranju političkih aktivnosti čl. 20 st. 1..  i to 20% ovih sredstava, dakle, 0,02%, pre kampanje i ostalih 80% [0,08%] nakon izbora partijama koje su osvojile mandate.  http://www.acas.rs/images/stories/1577-11.pdf
[4] Ukupni rashodi za 2012. godinu bili su 874.493.647.000 dinara. - http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/zakoni/Zakon%20o%20budzetu%20RS%20za%202012.pdf

Srodni članci

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 13. januara 2014. godine

Drvlje i kamenje na sindikate, to je novo oružije zagovornika novog Zakona o radu. Sindikalni lideri jesu kompromitovani, na prvom mestu sadejstvom sa vlastima na polju poboljšanja uslova za investiranje u Srbiju. S te strane gledano, to je ono što se neminovno događa kad s đavolom tikve sadite. Ovom linijom ide i ministar Radulović. On prati liniju ogorčenja radništva na svoje sindikalne predstavnike, od kojih su neki decenijama na  najvišim sindikalnim pozicijama, te od sindikalizma stvorili svojevrsni privatni biznis.

Ministar Radulović tvrdi da je Nacrt zakona o radu pre svega usmeren protiv tih društvenih parazita [u prenesenom smislu]. Doslovno on kaže:  “Više neće biti zaštićeni ni njihovi predsednici koji po starom zakonu nisu mogli da dobiju otkaz, čak i da ništa nisu radili.“[1]


Da loš Zakon o radu može biti i lošiji, potvrđueje nam promena i predmetnog člana Zakona:

Na mesto dosadašnjeg član 188. Zakona o radu koji glasi:
Poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljan položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, i to:
1) članu saveta zaposlenih i predstavniku zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca;
2) predsedniku sindikata kod poslodavca;
3) imenovanom ili izabranom sindikalnom predstavniku.

Ako predstavnik zaposlenih iz stava 1. ovog člana ne postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu.

Broj sindikalnih predstavnika koji uživaju zaštitu u smislu stava 1. tačka 3) ovog člana utvrđuje se kolektivnim ugovorom, odnosno sporazumom sindikata sa poslodavcem, zavisno od broja članova sindikata kod poslodavca.

Poslodavac može uz saglasnost ministarstva da otkaže ugovor o radu predstavniku zaposlenih iz stava 1. ovog člana, ako odbije ponuđeni posao u smislu člana 171. stav 1. tačka 4) ovog zakona.

Dolazi sledeća odredba:

POSLODAVAC NE MOŽE DA OTKAŽE UGOVOR O RADU, NITI NA DRUGI NAČIN DA STAVI U NEPOVOLjAN POLOŽAJ ZAPOSLENOG ZBOG NjEGOVOG STATUSA ILI AKTIVNOSTI U SVOJSTVU PREDSTAVNIKA ZAPOSLENIH, ČLANSTVA U SINDIKATU ILI UČEŠĆA U SINDIKALNIM AKTIVNOSTIMA, AKO ZAPOSLENI POSTUPA U SKLADU SA ZAKONOM, OPŠTIM AKTOM I UGOVOROM O RADU.

Uzmimo kao primer da se u nekom trenutku radništvo organizuje u borbeni sindikat, ili se jednostavno izbori za vođstvo u nekom od već postojećih reprezentativnih sindikata. Da taklav sindikat krene u borbu protiv prevelikih privilegija tzv. poslodavaca. U ovom slučaju vlasnici sredstava za proizvodnju [poslodavci], mogu izabrati jedan od osamnest načina, koji bi im bili stavljeni na raspolaganje novim Zakonom o radu, kako bi regulisali problem organizovanog nezadovoljstva radnika.

Ko može zabraniti poslodavcu da „problematičnog radnika“ u tom slučaju jednostavnio proglasi tehnološkim viškom, pozivajući se na rešenje iz člana 179., a pravdajući taj akt reorganizacijom posla?[2] Zar to nije njegovo pravo kao vlasnika nad sredstvima za prouizvodnju? Sam snosi štetu svojih oduka, pa će s tim u vezi izračunati da mu je ovaj metod zastrašivanja isplativ.

Ministar Radulović polazi od pretpostavke da je korumpiranost vrhova sindikata neizlečiva hronična bolest našeg društva i kao takvu je okreće u svoju korist. On to s namerom uzima kao konstantu, konfrontirajući u ovom po njega povoljnom trenutku radnike i sindikate. Naposletku, on to stavlja kao protivtežu rešenjima koja su na strani poslodavaca. To bi valjda trebalo da ima ovakvo značenje: poboljšali smo investicionu klimu i rešili sindikate [jedno bez drugog ne ide]. Dakle, sa jedne strane smo dali izvesne privilegije poslodavcima, ali smo zato sa druge strane sasekli sindikalizam. Zar je bilo koja od dve mere u interesu radnika?

Ovim se ne udara na parazitske, korumpirane sindikalne lidere - ili elemente sindikata uopšte - kako to predstavlja g. Radulović, već na samu bit radničkog organizovanja u borbene sindikate. Zašto bi se g. Radulović bavio korumpiranim vrhom sindikata? Jasno je g. Raduloviću da su korumpirani vrhovi sindikata kec u rukavu vlasnika sredstava za proizvodnju, te s tim u vezi i njihova dodatna snaga. Da promeni korumpirani vrh i sindikate dovede u red mora, a ujedno jedino i može, radnička inicijativa odozdo, odn. baza tih sindikata.


Izvor karikature: Novosti   Autor: Goran Divac


[2] „Ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.“  (Nacrt Zakona o radu, čl. 173  st.3  tč.1)

Srodni članci

Napisao Dule Marinković
Objavljeno 12. januara 2014. godine

Koliko je samo trebalo “političke umešnosti”, koliko samo političkih trikova, odstupanja od zakona, moljakanja – kako bi se 2006. godine usvojio Ustav Republike Srbije. U vreme u kome je, proživljavajući opštu bahatost elite u procesu tranzicije ka kapitalizmu, već dobrano opalo interesovanje ljudi za odluke političkog vrha. U vremenu koje prate neuspeli izbori za predsednika Republike – tri puta zaredom – te konačni izbor prvog čoveka Srbije, po ukidanju cenzusa za izlaznost, sa izlaznošću od 47%. Na posletku je Ustav izglasan, na dvodnevnom referndumu, uz izlaznost od 57%[1][53% od ukupnog broja upisanih birača glasalo je ZA]. Treba dodati i to da je celokupna elita bila angažovana na agitaciji za Ustav, od sitnih partijaca – direktora javnih opštinskih preduzeća – do patrijarha SPC. Nekolicini parlamentarnih stranaka koje su se protivile ovakvom ustavu više je smetala preambula ustava i prvi član nego li celokupnost ustavnog rešenja.[2]Dakle, porođajne su muke bile to srpske elite da usvoje lex fundamentalis, u koji će uvrstiti nove stare institute [privatnu svojinu, nacionalnu orijentisanost Republike, pravo na rehabilitaciju i restituciju, monarhističke državne simbole] i na posletku reklamu koja je isticana u prvi plan “sačuvajmo naše Kosovo”.

U tom Ustavu, kao rešenje u vezi sa raspisivanjem izbora za narodne poslanike, a opet u vezi sa tim ko ima pravo da ih raspiše, stoji:

Izbore za narodne poslanike raspisuje predsednik Republike, 90 dana pre isteka mandata Narodne skupštine, tako da se izbori okončaju u narednih 60 dana.
(Ustav Republike Srbije, član 101. stav 1.)

Izbore za narodne poslanike više de facto ne raspisuje ni predsedništvo stožerne stranke u vlasti, kao što je to bio svojevrsni džentlmenski dogovor partijskih prvaka prethodnih vlada. Danas te izbore raspisuje jedan čovek. Neustavno je to jedino u tome što taj čovek nije predsednik Republike, kako stoji u Ustavu, već prvi potpredsednik vlade.  “Čovek koji mnogo više vidi”, kako stoji u saopštenju Srpske napredne stranke.

“Potpredsednica SNS i ministarka energetike, razvoja i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović izjavila je u intervjuu FoNetu da će u donošenju odluke SNS o vanrednim parlamentarnim izborima presudno biti mišljenje predsednika stranke Aleksandra Vučića, jer je to "čovek koji mnogo više vidi" od ostalih članova.”[3]

Kao da je bilo juče ono vreme kada je pomenuti prvi potpredsednik, onda kao narodni poslanik, na ovome slične ispade ranijih vlada, ustajao i objašnjavao kako je to školski primer protivustavnih delatnosti, te da je to vidljivo čak i studentima prve godine pravnih fakulteta. Praksa po kojoj se pod noge baca svojevrsno sveto pismo elite, nastavljena je svemoćnošću trećeg po redu najvišeg tela u odlučivanju najuticajnije partije u Srbiji [predsedništvu], te svemoćnom ulogom, ovog puta prvog po funkciji a ne po potpredsedavanju, g. Aleksandra Vučića. Najpre je predsedništvo SNS smenjivalo predsednike opština, a sada se sprema i da raspiše vanredne parlamentarne izbore, samo još da dobiju zeleno svetlo svog vođe.

Ovo više nije čak ni diktatura manjine. Ukoliko imamo situaciju u kojij jedan čovek koji nije prvi ni u čemu, osim u svojoj stranci, a odlučuje o svemu, onda je jasno da je to predvorje diktature jednog čoveka.


[1] Prvog dana glasanja odazvalo se 18,03% birački sposobnog stanovništva.  Tog dana su lideri vodećih partija agitovali na izlaznost stvarajući atmosferu eventualne katastrofe ukoliko Ustav ne dobije potrebnu većinu.
[2] Liberalnodemokratska partija, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Građanski savez Srbije i Socijaldemokratska unija pozvale su građanstvo da bojkotuje referendum.

Srodni članci

| Podstičemo korišćenje materijala osim u komercijalne svrhe ||| KB 2014 PobunaProba