Napisao Dule Marinković
Objavljeno 7. juna 2012. godine
Došlo je, ponovo, vreme da se čitaju Davičove pesme. Sreća je da nam, posle opšteg gubitka pameti, makar ostaju pesme da nas podsete na to da, usled tog gubitka, još jednom proživljavamo katastrofu.
Objavljeno 7. juna 2012. godine
Došlo je, ponovo, vreme da se čitaju Davičove pesme. Sreća je da nam, posle opšteg gubitka pameti, makar ostaju pesme da nas podsete na to da, usled tog gubitka, još jednom proživljavamo katastrofu.* * *
Izveštaj iz Srbije
Za druga Karla Marksa, ili ma kog druga,
od Radeničke internacionale,
Sreten Anđelković šalje pismo
iz zatvorenog kruga
Srbije male
U svakom selu Srbije – mehana.
U celoj Srbiji – jedna fabrika.
Na svaki okrug – sto apsana
i sto hiljada kažnjenika.
U Srbiji – knjaz i fabrikant buržuj,
dželatsle klase – dva glavara.
A ljudi – po turski. Život – pij i psuj.
Eh, zaboravi, tugo stara.
Gazda ministri – srkut kafe sabajle
i mater kroz mater svima.
Iz preka dovode kistjant kinderfrajle
i krišom spavaju s njima.
"Mito? Zar ja? Al kad oćete, mersi, danke.
Nismo vam mi neki jakobini.
Srbi smo, zna se! Plate su tanke.
I tako – čini, ne čini!"
Praktikant – groš na dan. Činovnik – dinarče,
"Eh, gosn Sreto, na paru rte naši,
a kad ih karaš, vele: "I marjaš je parče!"
Il: "Činovnik je – da jaši!"
Oči su mu – ždrela, a duša – fuce.
Za šta da se čovek uhvati?
Ljudi s brkovezom šene kao kuce.
Do bune još kolko sati?
Ah, izvoz svinja. Uvoz – brz, po naški,
uz larmu pleh-muzike.
Pa sviraj! Odlazi Srbija natraški
rado u novčanike.
Knjige? Marš. Prvo i prvo – još nije zima.
Drugo – kamena soda, da se proda.
Gospoda leškare pod orasima
na usta im dolazi voda.
Od fruštuka slade ručak. Od ručka – večeru.
"Šta ima novo? Sarma?" "Ne, kapama!"
"Popusti kaiš! Alal mu vera!" Što žderu.
Al ko je s nama? Tama?
Radenici? Šaka bezvoljnika. Klasna svest – kod nule.
Gospoda brekću u svome raju.
Kad gule kožu, onda, znaj – gule.
Inače – piju, jedu i kartaju.
Pa šta? Spušta l se barjak? Nema l spasa?
Nepomična polegla tama?
Druže daleki, preko srče, bosa, bez glasa
– krvava Srbija sama.
Buna? Gde su proleteri? Gde su radenici?
Revolucija prava – voće nezrelo.
Đaci i kalfe. Neće je činovnici.
Sve ostalo – kod nas je selo.
Pa ipak. I tu se bori i robija.
I tu pljušte iskre iz okova.
I selo već vidi: kroz bol se probija
zvezda nad svakim od vezanih snova.
A muke? Nek muče. Srbija se ne da.
Znaš hajdučke oči na sve četri strane?
Srbija dahćući iz zasede gleda
u dvor cvokotav i sunce apsane.
Oskar Davičo
Nema komentara: